By Слоган овогодишњег Светског дана менталног здравља, који се обележава 10. октобра је: „Ментално здравље је универзано људско право”, подсећајући да свака особа има право на заштиту менталног здравља, на приступачно и квалитетно лечење, негу и укључивање у заједницу. Физичке, емоционалне и друштвене промене којима су изложени млади и појачана опасност од вршњачког насиља чине их посебно осетљивом групом када су у питању поремећаји менталног здравља, о чему смо разговарали са докторком психолошких наука Милицом Лазић, из новосадске организације „Ментал хаб“.
Према подацима Светске здравствене организације, свака осма особа има потешкоће са менталним здрављем, а проблеми са којима се млади сусрећу су углавном повезани са развојним периодом у ком се налазе.
Проблеми због којих се млади јављају за неку стручну помоћ су најразличитији могући – од неких потпуно очекиваних, развојних, попут проблема са учењем, проблема у првим тим неким партнерским релацијама, проблема са родитељима и проблема у неким пријатељским дијадама које су у том периоду доста важне, до неких озбиљнијих проблема прилагођавања и озбиљнијих реакција на различите стресне околности, који имају неки облик анксиозних или депресивних испољавања – каже докторка психолошких наука Милица Лазић из Психолошког центра за ментално здравље у заједници „Mental hub“.
Истраживање ове организације показује да чак 20% младих који имају потешкоће са менталним здрављем не тражи помоћ, већ покушавају сами да реше проблем, док се остали најчешће обраћају пријатељима и неким члановима породице.
Млади се много ређе обраћају за подршку стручним лицима, пре свега јер извештавају о томе да за то немају новца јер су такве услуге скупе, али и да их је срамота или стид због неке потенцијалне стигме окружења. Оно што је забрињавајуће јесте да се најмање обраћају за помоћ школским психолозима, који би требало да буде ресурс који је усмерен директно на њихове потребе, у системима у којима се они тренутно налазе – каже Лазић.
Домове здравља и одељења психијатрије млади не препознају као места где би потражили подршку, или би је ту тражили само у случају крајње нужде.
Млади у ствари имају једну врсту апела и потребе да се систем бриге о менталном здрављу организује у заједници, на местима која су њима приступачнија, где им одлазак код неког стручњака неће бити повезан са неком стигмом. Кроз разговор са младима често чујем да је проблем код институција то што они размишљају да ће им тамо остати неки картон. “Неко ће доћи до мог картона, моја будућност ће на неки начин бити измењена зато што ће неко негде имати податке о мом менталном здрављу”. Са једне стране, постоји вапај једне генерације да им је потребна подршка, да су спремни да је траже, да су спремни да препознају своје психолошке проблеме, али да немају где то да нађу, осим у приватном сектору, који им је често финансијски недоступан – закључује Милица.
Докторка Лазић апелује на све да разговарају о својим проблемима са особама од поверења и да је у реду да затраже стручну помоћ ако имају потребу за њом.
Иако организација „Ментал хаб“ делује превасходно у Новом Саду, на њиховом сајту постоје контакт телефон и мејл, путем којих се млади из целе Србије могу обратити за помоћ и подршку, коју им може пружити неко од седам психолога који су специјализовани за рад са овом старосном популацијом.
