By Када се изговори име Махмут Мујагић, то за већину људи вероватно не значи много. Али, када се каже Махо Пекар, онда то име одјекује не само у пријепољској чаршији, већ и широм ових простора. Ко је био Махо, човек по коме носи име најстарија пекара у Пријепољу, чија се слава пронела по свету? Кажу да је био хуман, волео је дружење, био је мајстор свог заната. По његовој рецептури се и данас праве хлеб, лепиње и ћевапи у чувеној пекари у Вакуфу.
Кућу у којој је Махо живео и где је изучио пекарски занат, свакодневно обилази један од његове петорице синова Саудин Мујагић. У соби смештеној изнад саме пекаре, коју су звали „врела соба“ због њене ужарености од дрва која се ложе у пекарској пећи, показује нам фотографије које осликавају Махов живот. На скоро сваки помен очевог имена, Саудин пусти сузу. Сећања на Маха и мајку Везиру су неизбрисива и након 30 година од њихове смрти.
Замишљам да су ми ту и мајка и отац. Увијек сам желио овдје да дођем, ова кућа је здрава, овдје ме глава није забољела 30-40 година – прича на ивици суза Махов син Саудин Мујагић, у народу познатији као Мијо.
Махо је био један од шесторице браће. У Пријепоље се доселио 1936. године из Доњег Вакуфа у Босни и Херцеговини, када је имао 20 година. Са њим су у Пријепоље дошли још двојица браће, али је он једини остао трајно настањен. Тада му је пекарски занат још увек био непознат.
Прво је почео да ради са колима. Имао је коње који су вукли разну робу из Пријепоља у Прибој, Нову Варош, Бијело Поље… Послије три-четири године, кад му је то досадило да ради, овдје у овој истој кући радио је пекар Крештељица Етхем који га је питао да ли би хтео да научи овај занат, он је рекао “да”. Прешао је овдје као шегрт да учи занат – прича нам Саудин о почецима пекарског заната његовог оца.
За време Другог светског рата, све војске које су продефиловале Пријепољем изводиле су га из куће и доводиле у пекару да кува за њих. После рата радио је једно време у новооформљеној Занатској пекари. Пре него што је купио пекару која је данас позната по његовом имену, кратко време је био власник пекаре у другом делу града.
Међутим, пошто су власти и даље хтјеле да он ради у државној пекари, а он није, онда су га затворили у затвор на три-четири дана и срушили му пекару – каже Саудин.
Махо се вратио се у државну пекару, а онда је половином шездесетих година прошлог века купио кућу у Вакуфу са пекаром у приземљу, коју данас познају многи. Пекару је купио код Реџа Кашића и платио је тадашњих 1.300.000 динара.
Саудину су увек на уму очеве речи „Да би имао мораш дати“, којих се Махо држао и за време живота.
Имао је лијепу комуникацију са народом, тако да је народу давао и на вересију. Имао је двије-три дебеле књиге вересије, неко му је платио, неко није. Међутим, десило се скоро да је дошао неки човјек кога не познајем и каже “Ост’о сам Маху дужан” и дао је 20 евра за тај дуг.
Махо је пекао на храстовом дрвету, што се поред традиционалне рецептуре, сматра једном од најважнијих ставки за укус хлеба, лепиња и ћевапа.
Вакуф је мирис’о од тог мириса хлеба. Он је пекао и јагњад, имало је ту свега, зато је он и био тако популаран – поносно истиче Саудин.
Махо је и за живота био бренд пријепољске општине. Одржао се и до данас, захваљујући Салку Бајрамовићу, који је власник пекаре већ 25 година. Занату се учио од најбољег.
Ја се деде Маха сећам откако знам за себе. Прво као дете које је долазило да овде једе ћевапе, а после сам долазио са оцем да радим и помажем. Ту сам први пут у животу имамо додир са тестом и први пут сам овде вадио његов познати хлеб на овој пећи из оних старих тепсија што су биле код деде Маха. Он је био благе нарави, фин човек, доста сам од њега научио неких ствари и о људима – прича Салко Бајрамовић, који никада није одустао од квалитета који је увек Маху био на првом месту.
Какав је био у односу са људима, Саудин додаје:
Да не би некога наљутио, он је волио шалу више на себе да сручи, него на другога да га не би повриједио, или да нешто не каже што није пристојно.
Нико од Махове деце није наставио његов занат. Саудин је завршио факултет у Београду, након чега је радио као технолог у „Лимци“, јер је, каже, желео да путује, што му посао пекара не би дозволио. Двојица Махових синова живе у Лос Анђелесу, један син је преминуо, док Саудин и још један од браће живе у Великој Жупи.
