By Крушево код Пријепоља, село без иједног извора воде, живи је пример како је географска периферија врло често и друштвена. Око десетак домаћинстава свакодневно води борбу за најосновније људско право, а то је право на воду. Ниједан бунар, ниједан извор воде, само кишница, локве и извори удаљени по неколико километара, њихова је вишевековна реалност. Највише их боли што изостаје подршка институција, које су ово село бациле на маргинe бриге.
Није природа штедела да Крушеву подари живописне крајолике, али му је одузела основни ресурс за живот – воду. Ипак, упорност је главна снага људи из овог краја, који годинама кап по кап, попут кишнице, скупљају наду да ће можда једног дана бити боље. Латифа Ровчанин, старица од 84 године, одгајила је троје деце. Без мужа је остала док су јој деца била мала, па се на већ отежане услове живота навалила и велика туга. Недостатак воде све је додатно отежао.
На коња ћерали, као и данас. По четири – пет балона се наточи на извору на сат хода одавде. На чесми буде гужва. Па онда се вратим кући, ђеца морају да су чиста, иду у школу. Никада проблема нисам имала с њима, фино учили. А ја 10 година била с човеком и он умрје, ево 50 година откако је умро – прича нам Латифа која се жали на нарушено здравље и снагу која ју је издала.
Сточарство је у овом селу једини извор прихода и разлог опстанка свима. Свака кап се рачуна: за пиће, за кување, за прање, за стоку.
Сипамо из балона док се напије. По једном данас, нема му више, могло не могло – каже Латифа.
То потврђује и Рамиза Ровчанин, која је непосредно пре нашег доласка, испратила супруга на извор, и чекаће га до увече, док се не појави са водом.
Прије је мало друкчије било вријеме, било је мало кише, а ове године нема ни то. Подносимо то некако, чистимо и сир, све нам је то фино, сналазимо се некако за воду, али тешко је. Штеди се вода више него храна, али ето опет овде живимо, иако никаквих услова нема – истиче она.
Село Крушево природа одувек искушава, а људи га и даље чувају, не дају му да нестане. Један од ретких примера, где воде још увек има, је домаћинство Уме Ровчанин. Недалеко од њене куће давно је ископана локва из које се напаја стока. Наручују и цистерне, пуне канте и бурад. Све сами.
Нама нема помоћи од државе никакве. Живи, ради, своју кућу кући. Тешко ономе који гледа да му држава кућу напуни, ту нема ни куће ни кућишта, таки је вакат дошо. Сви смо ми жедни. Да само неко, имали би и воду и прикључке – мишљења је Ума Ровчанин.
Стока је намирена, док се за потребе домаћинства скупља кишница. Како функционише импровизовани систем водоснабдевања прича нам Умин син Рахим Ровчанин, који се давно одселио, али скоро свакодневно обилази имање и мајку.
Код нас у кући за купатило и за то што је потребно за домаћинство, осим воде за пиће и за храну, није нестало ни ове године, неће ни нестати. Акумулира се, хвата се та кишница, филтрира се и додаје хлор према количини. Мериш све, колико тона си у резервоару прикупио, према томе се додаје хлор. Код неких је то мало теже, али како се ко организовао.
Историја водоснабдевања Крушева је прича о промашајима и неодговорности. Први пројекат је урађен 1978, а каптаже и базен су направљени две године касније на извору Буковик. Црева за примарни вод стигла су тек после петнаест година, а касније је утврђено да су резервоари премалог капацитета. Више од две деценије није било нових покушаја да Крушево добије воду. Ипак, мештани не одустају. Рахим верује да село има потенцијал за развој туризма.
Овдје да се реши пут и водоснабдевање, ово би био Златар. И то је нешто о чему треба да се размишља. Не треба ово подручје да се гледа кроз ово 10 домаћинстава. Видите и сами, ово је подручје које треба да уђе у стратешке планове – каже Рахим, осврћући се и на вишедеценијско системско занемаривање овог села.
У Крушеву је шездесетих година прошлог века живело више од 200 људи. Ко је имао прилику, одселио се.
Фала Богу кад нису остали вође, јер вође је никакав живот. Што се тиче власти, никад ништа нам помогли нису. И шта има да очекујеш, ништа. Ма докле ја умрем, неће ни моја ђеца вође хтјети, али шта ћеш – каже са уздахом Ума.
Копали су мештани и бунаре, али никада се ни кап воде није појавила. Према препорукама струке, копано је и више од 100 метара у дубину, али без резултата. Не траже мештани овог села сажаљење, већ мало пажње. И питају се: да ли ће њихов рад и судбина бити и даље невидљиви друштву које са чесама наводњава вртове, баште, пере аутомобиле и плочнике, док они броје кишне капи?
