By Једна порука може да стигне за неколико секунди. Једна фотографија може да се прошири за неколико минута. А један увредљиви коментар, када једном доспе на интернет, готово је немогуће вратити.
За младе који су готово свакодневно на друштвеним мрежама, граница између онога што се дешава онлајн и онога што се дешава у стварном животу све је мање видљива. Са њом се мења и вршњачко насиље.
Дигитално насиље је, на жалост, постало наша свакодневица – каже педагошкиња Алиса Дураковић, од недавно и вршитељка дужности директора Економско – трговинске школе у Пријепољу.
За разлику од класичног вршњачког насиља, које се најчешће завршавало школским звоном, она сматра да дигитално насиље нема радно време.
Оно траје 24 сата дневно, седам дана у недељи – упозорава Дураковић.
Средњошколци који су били део пројекта “Млади у фокусу” интервјуисали су своје вршњаке на ову тему и проверавали да ли је вршњачко насиље толико присутно и без “радног времена”?
Нажалост, мислим да и те како јесте – каже ученик Пријепољске гимназије Амар Кујовић.
Слично размишља и његова школска другарица Ајша Мушкић.
Мислим да јесте, највише зато што се данас готово све одвија преко друштвених мрежа, па и сама комуникација која се углавном остварује онлајн – каже Ајша и наставља:
На срећу, нисам га лично доживела, али сам га често виђала и строго сам против тога – каже Ајша и додаје да је борба кроз коју жртва дигиталног насиља веома тешка и није ни мало лака.
Проблем, међутим, није само у томе што се насиље дешава, већ и у томе што велики број оних који га виде – не реагују.
Нажалост, већина ученика га игнорише, али има и оних који увек покушају да помогну – каже Амар Кујовић.
Управо реакција публике често одређује колико ће дигитално насиље бити снажно, објашњава педагошкиња Алиса Дураковић.
Насилници своју моћ неретко црпе из реакција других. пре свега из лајкова, коментара, дељења и пажње коју њихов садржај добија. Зато бих ученицима саветовала да не лајкују, не коментаришу и не деле увредљиве садржаје на друштвеним мрежама, јер тиме и сами постају део насиља – истиче Дураковић.
Са друге стране, вршњак може да буде и најважнији савезник жртви.
Онај ко примети да му је пријатељ изложен насиљу, требало би да га саслуша, пружи му подршку и охрабри га да потражи помоћ. Ако жртва није довољно сигурна да сама пријави насиље, прави пријатељ може на дискретан начин да обавести особу од поверења – каже Алиса Дураковић.
Према њеним речима, најважније је да млади знају да је највећи штит у борби против насиља управо вршњачка подршка.
Али шта се дешава када насиље пређе границу увреде и прерасте у претње, прогањање, уцене или злоупотребу фотографија и видео снимака?
Тада дигитални простор постаје и простор за криминал.
Из Службе за борбу против високотехнолошког криминала МУП – а Србије кажу да дигитално насиље није прописано као посебно кривично дело и да се не води као јединствена статистичка категорија. Полиција поступа када понашање у дигиталном окружењу садржи елементе неког од кривичних дела прописаних Кривичним закоником.
У одговорима које су нам послали напомињу да се у пракси најчешће сусрећу са угрожавањем сигурности и прогањањем, што може да укључује претње путем друштвених мрежа и апликација за комуникацију, континуирано узнемиравање, нежељено контактирање и отварање лажних профила.
Сусрећемо се и са злоупотребом фотографија и видео снимака, уценама и другим облицима злоупотребе дигиталног садржаја, при чему су нарочито осетљиви случајеви у којима су оштећена малолетна лица. Овакве случајеве пријављују припадници различитих узрасних група – напомињу у Служби за борбу против вискoкотехнолошког криминала Министарства унутрашњих послова Републике Србије.
Подаци Службе показују да је током 2025. године поступано по 335 захтева и пријава Вишег јавног тужилаштва у Београду, Посебног одељења за борбу против високотехнолошког криминала, који су се односили на кривична дела: приказивање, прибављање, и поседовање порнографског садржаја и искоришћавање малолетног лица за порнографију, полно узнемиравање, угрожавање сигурности и прогањање. А од почетка 2026. године до 27. августа било их је 291.
Имајући у виду да је овај број већ значајан у односу на укупан број евидентиран током целе 2025. године, може се очекивати благи пораст до краја године, наводе у Служби и напомињу да ови подаци не обухватају све могуће облике дигиталног насиља, већ поступање у вези са наведеним кривичним делима.
Иза ових бројева стоје конкретне ситуације, а први корак за жртву, наводе у овој Служби јесте да не одговара на претње и не улази у даљу комуникацију са учиниоцем.
Још једна важна ствар – не брисати доказе!
Пријава се може поднети полицији или надлежном јавном тужилаштву, а сумњиви профили, поруке, линкови и други облици незаконитог или штетног садржаја на интернету могу се пријавити и посредством националне платформе „Сајбер стража“, на адреси sajberstraza.gov.rs.
У случају непосредне опасности или озбиљних претњи, потребно је без одлагања позвати полицију на број 192 – наводе у овој Служби и истичу да што више релевантних податка буде сачувано, лакше ће се утврдити околности конкретног случаја и предузети одговарајуће мере.
Ученик Пријепољске гимназије Амар Кујовић сматра да би о овој теми требало више говорити и у школама.
Пре свега, потребно је више едукације о безбедном понашању на друштвеним мрежама, као и више информација о казнама и правилима понашања на интернету – каже он.
На питање да ли школа довољно говори о безбедности на интернету и онлајн насиљу, његов одговор је кратак: Мислим да то није довољно – каже Амар.
Превенција је, управо зато, један од кључних елемената заштите.
У Служби за високотехнолошки криминал кажу да њихови службеници учествују у пројекту МУП -а „Заједно и безбедно кроз детињство“, у оквиру којег се одржавају едукативне радионице и трибине за ученике и родитеље са циљем подизања свести о ризицима у дигиталном окружењу и начинима заштите.
Најважније је да деца и млади имају поверење у родитеље, учитеље и наставнике и да се не плаше да им се обрате уколико доживе непријатност или било који облик дигиталног насиља. Родитељи би требало да разговарају са децом о њиховим активностима на интернету, без осуђивања и претњи одузимањем уређаја, јер страх од реакције одраслих често доводи до тога да дете проблем прикрива – поручују у овој Служби.
Превенцијом и едукацијом деце, родитеља, деце и стручњака који раде са децом бави се и Национални контакт центар за безбедност деце на интернету , који функционише у оквиру Министарства информисања и телекомуникација Владе Републике Србије. Руководитељка овог центра Емина Бековић истиче да дигитална писменост данас подразумева много више од познавања технологије. Важно је да млади умеју да препознају опасност, заштите личне податке, критички процене информације и одговорно комуницирају са другима..
Сматрамо да је превенција најбољи начин заштите, због чега континуирано организујемо предавања, радионице и трибине широм Србије. Наши стручњаци сваке године реализују велики број едукација у основним и средњим школама, на спортским камповима, у библиотекама и другим образовним установама – истиче Бековић.
Помоћ се може добити и путем бесплатне телефонске линије 19833, док платформа “Чувам те” на једном месту пружа информације, едукативне садржаје и могућност за пријаву насиља. Намењена је деци, родитељима, наставницима и свима који раде са децом.
Али, чак и када постоје институције, платформе и механизми за пријaву, једна ствар и даље остаје кључна – да дете проговори.
Када постану жртве дигиталног насиља, деца често покушавају сама да реше проблем. Одговарају насилнику, улазе у расправе, бришу поруке и доказе или из страха и стида никоме не пријављују шта им се дешава. Управо зато је важно да знају да нису крива за насиље које трпе и да помоћ треба да потраже што пре – од родитеља, наставника или друге одрасле особе којој верују – поручује Емина Бековић.
Али реакција родитеља мора да буде пажљива.
Родитељима се зато саветује да обрате пажњу на промене у понашању детета, повлачење, узнемиреност, избегавање телефона или рачунара, нагле промене расположења, проблеме са спавањем или губитак интересовања за активности које је раније волео.
Много је важније изградити однос у којем ће дете знати да може да се обрати родитељу чак и када је већ направило неку грешку – истиче Бековић.
Уместо осуде и кажњавања, детету треба дати ослонац!
„Ниси крив/а” и “Добро је што си ми рекао/ла“, порука је коју родитељ треба да пошаље детету када му се повери – сматра Емина Бековић.
То је посебно важно јер предатори на интернету често рачунају управо на страх и ћутање. Они не морају одмах да наступе претњом. Могу постепено да граде поверење са дететом, представљају се као вршњаци, деле његова интересовања, дају комплименте или нуде посебну пажњу. Тек касније покушавају да помере границе и комуникацију пребаце у приватне поруке.
Зато Емина Бековић деци саветује да не прихватају захтеве непознатих особа, не шаљу интимне фотографије и видео записе, не откривају адресу, школу или локацију и не пристају на сусрет са особом коју познају искључиво преко интернета, без знања родитеља.
Циљ нам није да децу удаљимо од технологије, већ да их научимо да интернет користе одговорно, критички и безбедно. Интернет може бити сјајно место за учење, дружење и развијање талената, али само ако га користимо одговорно – каже Бековић.
Свако дете треба да зна да увек постоји неко ко ће га саслушати и помоћи му. Ако се насиље ипак догоди, не одговарати, сачувати доказе, блокирати и пријавити насилника, али пре свега потражити помоћ.
Јер, један погрешан клик може да буде грешка. Ћутање, међутим, не сме да буде једина опција.
