By Станимирка и Драгослав Кијановић, познатији као Беца и Мишко, већ 23 године живе и раде на породичном имању у Џурову. Баве се сточарством и продајом сира и кајмака. Сложни, вредни и радни, обрађују око 10 хектара земље, али су принуђени да размишљају о повратку у приградско насеље Суводо где имају кућу, јер је, због лошег пута, свакодневни живот у овом селу постао претежак.
Након што су деведесетих година решили да дигну руку од рада у јавним предузећима, где више није било ни плата ни правила, одлучили су да дођу на Бецино породично имање, где је одрасла. Прилично стара кућа и штала у добром стању били су им довољни за почетак. Купили су једну краву, а врло брзо су проширили број грла. Данас имају 11 крава, 30 оваца и 40 јагњади. Баве се производњом кајмака и обраног сира.
На седам дана скупим некад и до 100 килограма сира, отприлике више од 50 килограма и скупим можда до 20–30 килограма кајмака. До прошле године је то ишло прилично добро. Већ од прошле године продаја је стала. Да ли је опала куповна моћ, не знам, али је слабо, не само нама. Муж носи то на пијацу да продаје, а жале му се и све колеге које он познаје, људи са села. Спуштамо цене да бисмо успели то да продамо, да нам не пропадне. Одавде су велики трошкови одласка на пијацу суботом и испоруке по поруџбинама, кад некоме треба да однесеш. Лоши су путеви и велики су трошкови одржавања аутомобила – почиње причу Станимирка Беца Кијановић.
Све раде сами њих двоје, а највише посла сада имају око припреме хране за стоку током зимских дана.
Радимо пола машински, пола ручно, али успевамо. При крају смо радова, још неких двадесет дана, трпамо сена и тако. Треба нам негде око 300 до 350 метара сена и негде око четири тоне жита за краве, као и 400 до 500 бала сена за овце. Продаја стоке иде мало теже сада. Наступила је нека криза, па ни јагњад не могу да се продају. Цена јагњади је три евра, нико их не тражи, све је стало. У селу тренутно имамо преко сто јагњади и нико није продао ниједно. Овде долазе препродавци, накупци, ценкају се и обарају цену – објашњава Драгослав Мишко Кијановић.
Макадамски пут је пун рупа, удубљења, а са сваком кишом постаје још гори.
Мишко каже да је пут катастрофа и да је тако већ 20 година. За то време дошла је машина само једном или два пута. Стално обећавају да ће доћи, али никада не дођу да виде како је.
Видели сте и сами какав је пут – само камење. Овде више неће да долазе ни ветеринари. Скоро је долазио ветеринар да осемени једну јуницу, а краву ми је ујела змија. То је човек који нам годинама долази. Само је рекао: „Стварно, пут је никакав.“ Не можеш ни да му замериш – шта ће, кад не може да дође. Овде смо од 2003. године. За све то време, у зимском периоду, само су нам два пута очистили пут. Мораш крајем септембра да се снабдеш свим намирницама: за стоку – сољу и житарицама, а за себе – уљем, шећером, брашном, свим што ти је потребно, јер после не можеш лако да донесеш – каже Беца.
Овај брачни пар не може да се помири са чињеницом да је пре 23 године, када су правили нову кућу, пут био у лошем стању исто као и сада.
Више смо дали новца за материјал него за мајсторе. Камион дође само до пола пута, истовари материјал и неће даље. Онда ми сами тракторима превозимо све до куће. Тако је већ двадесет година – присећа се Мишко.
Долазио је код мене овде председник Драгoљуб Зиндовић. Обећао је да ће да помогне око пута. Ми највише тражимо пут. Не тражим да неко ради уместо мене, то је немогуће, али тражим пут да бисмо могли да се бавимо овим послом. Због пута смо већ сада принуђени да одустанемо од овога. Ако и нека машина стигне у село, онда настане отимачина, али то је с разлогом, јер није пут лош само код мене. Нема куће у селу којој пут није потребан. Негде мање, негде више, али, углавном, то је наш највећи проблем – закључује Беца.
Кијановићи за сада планирају да на јесен смање број крава, али да остану у Џурову, да се и даље боре како њихов вишедеценијски труд и улагање не би био узалудан. Нису уморни од свакодневног рада на имању, али јесу од писања захтева и позивања локалне власти да се сети да постоје.
