Благовести у Житину – светли светиња византијским плаветнилом

Благовести у Житину – светли светиња византијским плаветнилом

Рушевине манастира Житин, скривеног у столетној буковој шуми поред реке Грачанице, на празник Благовести посећују мештани околних села Миљевића, Житина, Виницке и Старог. И ове године служена је литургија и обављено причешће у светињи која још увек чека обнову.

Цвет византијско плаве боје обгрлио је рушевине манастирске цркве и конака сакривених у столетној буковој шуми, поред бистре реке Грачанице којој, ниже од манастира Житин, душу узеше мини хидроелектране. У месту званом Луке на Благовести се окупише мештани Житина, Миљевића, Старог, Крушева, Виницке… Међу зидинама цркве великожупски парох јереј Радан Драгутиновић служио је свету литургију и причестио верни народ који се овде вековима окупља, не само на Благовести већ и о Божићу.

„…Ова светиња једна је од ретких у лимској долини о којој нема никаквих трагова у историјским изворима. Нема података на маргинама наших црквених књига, нема је у засад доступним турским дефтерима. Од учених људи први је запазио Василије Марковић, још давне 1912. године. Он је иначе Пријепољац родом и доктор историјских наука. У покушају да протумачи откривене остатке, а поводећи се за топонимом оближњег села, идентификовао их је са манастиром Крушевом, познатом по чувеном Крушевском поменику. Недуго затим ова идентификација је оспорена кад је поуздано утврђено да је Крушево средњевековно име манастира Добрун. Рушевине у Житину обишао је и др Милан Кашанин, чија је старина од Кашана према Гвозду. Он је утврдио да се ради о манастиру чија је црква по просторном решењу, димензијама, начину зидања и употребљеном материјалу истоветна са црквом манастира Пустиња. Вероватно је настала у XV-XVI веку. Црква је једнобродна и имала је кубе. Стицајем прилика, време оснивања, ктитор и храмовна слава остају и даље загонетка, записао је Зоран Малешић у часопису Милешевског културног клуба  „Савиндан“. У близини су монашке испоснице (Момчилова пећина у стенама Орлића).

Детаљнију проспекцију манастирских остатака извршио је археолог др Марко Поповић у склопу припрема пројекта систематских археолошких истраживања. По његовим запажањима манастирска здања обухватала су затворену ограђену површину од око 700 м2, са јасно дефинисаним странама: источном, дужине 26,5 м, северном 20,5 м и јужном од око 30 м. У средишту комплекса налазила се манастирска црква чији су остаци релативно добро очувани, тако да јој се у целости могу сагледати основа, као и неке одлике архитектуре. На зидовима цркве уочене су три фазе грађења, односно доградњи. Првобитни храм представљао је једнобродну грађевину са полукружном апсидом на истоку, дужине 10,20 м а ширине 6,20 м. Унутрашњи простор био је масивним пиластрима подељен на три травеја, од којих су источни и западни ужи и сличних димензија. Централни је био знатно шири и, по свему судећи, надвишен куполом. Наиме, углови пиластара образују правилан квадратни простор што указује на промер куполе од око 10 стопа. Зидови цркве, ширине 0,80 м, грађени су од ломљеног, притесаног локалног камена у неправилном слогу. Везиво је бели кречни малтер са речним агрегатом. Читав простор цркве засут је великом количином шута, чија се дебљина над некадашњим подом може проценити на око 1,5 м. Имајући то у виду може се закључити да су неки зидови цркве очувани до висине од 2,5 – 3 м те да на засутим деловима зида мора имати остатака живописа чији се трагови уочавају и на површини.

Испред првобитног храма дограђена је припрата у другој фази, а трећу фазу чини доградња певничких простора у ширини средњег травеја. Северно и јужно од цркве налазе се остаци манастирских зграда док је источну страну, према брегу, затварао оградни зид. Некадашњем манастиру свакако је припадала испосница под Орлићем удаљена неких сат хода од манастира. У њој су вршена истраживања која показују да је коришћена у периоду 12 – 13. век што наводи на помисао да је и матични манастир могао бити саграђен раније него се досад претпостављало. Поузданији одговор даће детаљнија археолошка истраживања…“  

Мештани сабрани на Благовести помињу своје претке и њихове приче, светковине и окупљања око ове светиње и моле се и Богу и људима да се заустави њено пропадање. Како доликује слави и великом празнику Благовестима, домаћин Синиша Несторовић је припремио колач и жито и посну славску трпезу. Уз договор да свако допринесе колико може да ова светиња, попут манастира Куманице или Пустиње, поврати свој сјај, мештани су испуњени Божјим благословом, пуна срца, делили и љубав међу собом.

Како су прослављене Благовести у манастиру Житин погледајте у видео прилогу:

Подели на мрежама

Повезани чланци