By Драгоцену архиву спортских догађаја испричаних у часопису „Темпо“ чува осамдесетдвогодишњи Пријепољац Ратомир Дујо Дучић. Већ 20 година се овај часопис не може наћи у продаји, али је посвећени колекционар из Пријепоља сачувао скоро сваки број који је излазио од 1966. до 2004. године. И данас често прелистава своју колекцију, памти свако име спортиста и године битних спортских догађаја.
Ратомир Дучић звани Дујо, имао је 22 године када је купио први број часописа „Темпо“, који је основан у Београду. Био је то 2. март 1966. године. Наредних скоро 40 година, колико је овај недељник излазио, Дујо се трудио да сваке среде оде до киоска и кући понесе странице на којима се исписивала спортска историја бивше Југославије.
Изашло је око 1.900 бројева, ја можда имам 1.870. Имам и око 40 дуплих, пошто сам некад био у Београду или негде друго, па нисам био сигуран да ћу наћи, ја купим, а овде ми оставе на Коловрату на киоску – присећа се Ратомир.
Његове две ћерке немају жељу да наследе ову вредну колекцију, зато се он нада да ће се појавити неко заинтересован за откуп. Сваки број „Темпа“ који је набавио Ратомир је укоричио у 58 књига, сортирао и нумерисао.
До 1978. године куповао сам једну књигу, после је било мало обимније, па сам у две књиге сваку годину укоричавао, све до 1998. године. Онда је опет смањен обим, све до 2006. године.
Сећа се како је пре него што је телевизор ушао у скоро сваку кућу, било привилегија гледати утакмице на малим екранима, што му је данас свакодневица.
1962. године било је Светско првенство у фудбалу у Чилеу. У фабрици Љубиша Миодраговић где сам ја радио, имао је телевизор. Пола Пријепоља било је у нашој мензи и гледало то Светско првенство – каже Ратомир.
Опстајао је „Темпо“ и у временима кризе, ратова и инфлације, али није преживео појаву интернета и спортских канала. Последњи број изашао је 7. јула 2004. године, када се прекида Ратомирова пракса и ентузијазам који га је држао пуних 40 година. Након тога је куповао „Партизанов весник“ и „Спортски журнал“, али никада са истим жаром као „Темпо“. Није се Ратомир задржавао само на праћењу спорта као читалац. Као ватрени навијач Партизана није му било тешко да га прати и уживо.
Десетак година сам редовно ишао у Београд на Партизанове утакмице: фудбалске, кошаркашке и ватерполо.
И до данас, прати скоро сваки спорт. Примећује разлику у навијању сада и некада.
Што кажу, тада се навијало из свег срца. Данас се доста и политика умешала у спорт и није добро – закључује Ратомир.
Права посластица када су у питању спортски догађаји за Ратомира је Олимпијада, почев од 1960. у Риму, па до данашњих дана. Такође, ту је и финале у фудбалу 1966. године када је Партизан био на корак од победе против Реала у финалу Купа европских шампиона.Као сваки прави Партизановац, декламује ко је тада играо у тиму. Спорт којем је лично посвећен цео свој живот је шах, а потврда његовог умећа стигла је 1972. године, када је освојио прво место на Радничким спортским играма.
