By У оквиру глобалне кампање „16 дана активизма против насиља према женама“, пријепољска публика је синоћ имала прилику да погледа ауторску представу новопазарске глумице Лемане Бећировић Бињош „Ја нисам желела да будем Хасанагиница“. Након представе одржана је дискусија посвећена положају жена у савременом друштву, са посебним фокусом на образце насиља, тишину и друштвена очекивања. Представу су организовали Форум жена Пријепоља и Дом културе уз подршку Канцеларије ОЕБС-а у Новом Пазару.
Користећи аутентичне монологе из дела „Хасанагиница“ Љубомира Симовића, у ауторској представи Леманa Бећировић Бињош отвара тему насиља према женама, дубоко укорењеног у патријархалном друштву. Она осветљава ситуације из свакодневног живота, кроз сећања, лична искуства и сусрете жена, откривајући друштвене обрасце којих често нисмо свесни.
Положај жене, сада говоримо о Хасанагиници, коју су генерације и генерације жена доживљавале као хероину, као неког ко се јако борио и ко заслужује велики простор као помен те жртве, је заправо жртва насиља једног политичког система, једног времена и породичног насиља, објашњава ауторка представе Лемана Бећировић Бињош.
Ауторка наводи да је користећи аутентичне монологе из дела „Хасанагиница“ као предлошку направила паралелу са савременим тренутком и кроз драмски текст указала на положај жена, који се вековима касније, бар када је реч о насиљу, није много променио.
Покушала сам да направим осврт на данашње одрастање младих девојака, на њихове брачне односе и на насиље у породици, показујући да се многе ствари, у односу на Хасанагиницу из тог времена, нису драстично промениле, наводи саговорница.
Представу одликује интимни приступ, где реч и глумачко тумачење постају огледало стварности, а гледалац је позван да препозна и преиспита сопствено место у свету где патријархални обрасци и даље диктирају односе.
Хероина и жртва патријархалних односа нису исто
Кроз животне приче четири жене, које су на сцени вешто дочарале младе глумице Едина Шабовић, Даница Ђуровић, Сајма Реџовић и Емина Ћоровић, препознајемо своје мајке, сестре, другарице, а ако смо довољно храбре, и себе саме.
Едина Шабовић, која тумачи један од ликова, истиче да јој је рад на овом комаду помогао да пре свега у себи освести, а потом и играњем представе у другима, шта је насиље.
Кроз дијалоге са насилником, које смо радиле кроз представу, схватила сам да неке реченице на које нисам гледала као на насиље то заправо јесу. Управо та манипулација и контрола коју мушкарац жели да има над женом, наводи глумица.
Додаје: Представа је заиста емотивна, а посебно део где жена која је трпела насиље умире и каже да јој је сад свеједно јер је прошло. За мене је то најемотивнији тренутак, наводи Шабовић.
Тај моменат изазвао је снажну емоцију код публике, која је оно што је проживела током тридесетак минута колико траје представа доживела као катарзу.
Представа као опомена
Представа је изазвала снажну реакцију публике, која је у дискусији након извођења, инспирисана оним што је видела и доживела, искрено и без задршке говорила о својим искуствима, ставовима, жељама и надама.
Ауторка текста је обухватила све оно што је наша свакодневица и у овој драмској форми смо за једно кратко време од младих глумица чули проблематику која је вечита. Породично насиље је вечито, откад је цивилизације, трајало је, траје и ко зна до када ће. Ову представу би људи требало чешће да гледају да их само подсети на оно што се око њих дешава а затвара им очи, наводи Ениса Пашановић једна од гледатељки.
Публика је, осим утисака о представи, понела и дубоку поруку о друштвеној одговорности, да сви ми у свом окружењу имамо неку „Хасанагиницу“, која није хероина, већ жртва, и да смо подједнако одговорни ако не подигнемо глас против насиља.
Опширније у видеу:
Представа је реализована у оквиру пројекта ,,И ја се питам” уз подршку Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).
