By „Камена Гора и Каменогорци“ назив је монографије која је промовисана у Библиотеци „Вук Караџић“ у Пријепољу. Аутори ове својеврсне историјске читанке Камене Горе и околине су Јово Кијановић и Љубиша Дучић, Пријепољац који већ дуго живи на релацији Ужице – Карошевине, где је и рођен. Уз поруку да књига памти, а не човек Дучић каже да су овакве књиге важне за будућа покољења, како би знали ко су и одакле потичу.
Својом књигом “Камена Гора и Каменогорци” Љубиша Дучић је наставио рад на писању својевремене хронике села пријепољског краја. На више од 500 страна може се наћи детаљни географски опис делова Камене Горе, опис климе по годишњим добима, слике природних лепота краја, историјски и садашњи преглед путне мреже и све то илустровано картама и фотографијама. Он је у овој монографији осветлио друштвене, културне и економске прилике Камене Горе пре ослобођења 1912. године, али и између два светска рата. Драгоцени део књиге представља анализу демографских прилика у Каменој Гори са детаљним статистичким подацима.
Мислим да је Камена Гора била гнездо слободе и јунаштва. Издржала је све ратове у којима су Каменогорци бројно учествовали. Бројно су и гинули. Међутим, Каменогорци су покушали да промене начин живота, зато што су се борили за слободу, а слободу су и остваривали и хтели су да живе један модеран живот – каже аутор књиге Љубиша Дучић.
Вишегодишњи н имало једноставан истраживачки труд, Љубиша Дучић је систематизовао у 17 поглавља књиге. Најобимније је 10. поглавље које говори о становништву и оно чини 70 одсто монографије.
Остала поглавља описују Камену Гору, како пољопривреду тако и сточарство, занатство, грађевинарство и њихове акције које су спроводили тако да су они дигли Камену Гору на велики стуб. што је мало које село доживело – прича нам Љубиша.
Монографија садржи детаљне податке о развоју села, о отварању школа и учитељима, изградњи путева, електрификацији, увођењу телефона, оснивању земљорадничких задруга све до изградње задружног дома.
Далеке 1925. године основали су школу која је имала 50 ђака и у коју су ишли и дечаци и девојчице. Учитељ Драгутин Миодраговић из Пријепоља је би водитељ који је дигао Камену Гору на велике ноге. Изградио је школу, ученичку кухињу, изградио је дом, отворио је задругу и на крају 1927. године довео је из Боретиног брда и телефон у Камену Гору, што је ретко које село имало – истиче Дучић.
Велике заслуге за настанак монографије припадају пуковнику Јову Кијановићу који је уложио огроман труд у изради ове књиге, али на жалост није дочекао њен излазак.
Пошао је од тога да зна ко су Каменогорци и одакле су. Ако, каже, не знаш од кога си и одакле си, не знаш ни ко си. Ту теорију је Јово спроводио. Ишао је, обилазио је од куће до куће, обилазио месне заједнице, цркве, споменике и тако прикупљао податке. То је радио упорно, али је живот скратио.Када смо Јово и ја то радили, трчали смо код старих људи, код стогодишњака и од њих смо добијали податке, јер они су знали најмање три колена иза њих и три колена после њих. Добијеш податке од шест колена – објашњава Дучић.
Рецензент ове књиге Славенко Терзић сматра да је објављени материјал драгоцен и да ће неко у скорије време тешко успети да на такав начин оживи народни живот Камене Горе који је већ нестао или убрзо нестаје.
