By Мораш да будеш успешан. Да изгледаш добро. Да имаш добре оцене. Да знаш шта желиш од живота. Да будеш самоуверен, друштвен и продуктиван. Да имаш план за будућност. Да на друштвеним мрежама изгледаш савршено.
А шта ако није тако?
За младу особу која тек покушава да открије ко је, шта жели и где припада, захтев да већ сада има одговоре на сва та питања може бити огроман терет. Један део тог притиска долази из школе, породице и окружења. Други стиже са екрана телефона.
На њему су туђи успеси, савршена тела, путовања, новац, везе, добре оцене и каријере које делују као да су почеле пре него што је неко уопште напунио 20 година.
Проблем је што се туђи „најбољи тренуци“ лако претварају у мерило сопственог живота.
А онда долази питање: ако сви други изгледају као да им иде добро – шта није у реду са мном?
Анксиозност, несигурност, страх од неуспеха, усамљеност и повлачење у себе зато више не можемо објаснити реченицом „то су само године“.
Светска здравствена организација процењује да једна од седам особа узраста од 10 до 19 година има неки проблем са менталним здрављем. Анксиозност и депресија, између осталих проблема, могу да утичу на школовање, односе са другима и свакодневно функционисање младих.
Ни Србија није изузетак.
Према првој националној студији преваленције менталних поремећаја деце и младих у Србији, коју je током 2024. и 2025. године спровеo Институт за ментално здравље у Београду, 19,5% ученика у Србији показује симптоме неког психијатријског поремећаја. Студија је обухватила 2.342 ученика узраста од 11 до 19 година.
А најновији подаци Кровне организације младих Србије показују како млади данас виде сопствено ментално здравље.
Резултати Алтернативног извештаја о положају и потребама младих за 2026. годину указују на то да значајан део њих у протеклом периоду није био задовољан својим психичким стањем, док је више од трећине навело да се у последње две недеље није осећало добро и расположено.
Поред самопроцене менталног здравља и свакодневног расположења, истраживање је показало и да постоји проблем са доступношћу подршке. Више од половине младих, односно 50,3 одсто, сматра да им је помоћ у области менталног здравља у Србији недовољно доступна.
Ипак, подаци истовремено указују и на једну позитивну промену. Близу 45 одсто младих навело је да је некада потражило стручну психолошку помоћ, што може да буде показатељ да се однос према разговору са психологом или другим стручњаком постепено мења и да је све мање спремности да се проблеми прећуткују или игноришу.
Истраживање КОМС-а је спроведено од априла до јуна 2026. године и обухватило је 1.186 младих узраста од 15 до 30 година.
Бројеви су важни, јер иза њих стоје стварни људи. Ученик који све теже устаје за школу. Студент који не може да престане да размишља о испитима. Девојка која више не излази са друштвом. Младић који је уверен да је једини који „не стиже нигде“.
Зато је важно погледати шта се дешава када притисак постане свакодневица.
Када поређење постане навика
Адолесценција је период великих физичких, емоционалних, социјалних и когнитивних промена. Млада особа гради идентитет, тражи своје место међу вршњацима и постепено се припрема за свет одраслих.
Истовремено, никада није било једноставније да сваког дана види стотине туђих живота и упоређује их са својим.
Педагошкиња у Економско-трговинској школи у Пријепољу Алиса Дураковић указује да су млади изложени притисцима који су данас по много чему другачији него раније.
Млади се данас суочавају са великим бројем изазова који раније нису били присутни. Почевши од високих, нереалних очекивања која су наметнута интензивним пласирањем таквих садржаја на друштвеним мрежама, па све до страха од неуспеха – каже Дураковић.
Последице могу бити анксиозност, несигурност у себе, страх од неуспеха, али и повлачење у себе.
Некада се школски дан завршавао изласком из учионице. Данас се поређење наставља код куће, у соби, пред спавање и одмах након буђења.
Неко је успешнији. Неко лепши. Неко има више новца. Неко путује. Неко већ зна шта ће радити у животу.
Али важно је знати да друштвене мреже не приказују цео живот. Приказују његов одабрани део.
Млада особа, с друге стране, свој живот доживљава у целини – укључујући лош дан, неуспелу контролну вежбу, свађу са родитељима, раскид, сумњу у себе и страх од будућности.
Ту настаје опасна замена теза: туђи избор најбољих тренутака почињемо да упоређујемо са сопственом свакодневицом.
Није сваки проблем „само фаза“
Психолошкиња Бојана Бајић, запослена у Општој болници у Пријепољу, каже да се млади све чешће обраћају за психолошку помоћ.
Примећује се охрабрујући пораст броја младих који се обраћају за психолошку помоћ. Свест о важности бриге за ментално здравље знатно је већа него раније, када се на одлазак код психолога гледало као на „табу“, док је данас то све више уобичајена брига о себи – каже Бајић.
Истраживање „Фактори повезани са тражењем информација о менталном здрављу путем интернета међу средњошколцима у Београду“ показује да је 23,5% средњошколаца (165 од 702) тражило информације о менталном здрављу путем интернета, најчешће преко друштвених мрежа, здравствених блогова и сајтова лекара и здравствених установа.
Према речима психолошкиње Бајић, друштвене мреже и интернет имају двоструку улогу. Са једне стране могу да појачају притисак и поређење, али са друге могу допринети томе да млади лакше препознају шта им се дешава.
Могући разлог за то, по мом мишљењу, јесте и допринос интернет садржаја и актуелних друштвених мрежа који су подстакли спремност за отворен разговор, самоанализу и препознавање сопствених потреба – наводи она, уз важну ограду да постоји разлика између популарних онлајн савета и професионалне психолошке подршке.
А та разлика није мала. На интернету је могуће пронаћи информацију, туђе искуство или користан савет. Али самостално „препознавање“ симптома није исто што и стручна процена.
Од страха од неуспеха до напада панике
Од младих се очекује да буду успешни. Много мање се говори о страху који прати та очекивања.
Шта ако не упишем жељену школу или факултет? Шта ако добијем лошу оцену? Шта ако погрешим пред другима? Шта ако нисам довољно добар?
Када се неуспех доживљава као доказ сопствене вредности, а не као део учења, млада особа може почети да избегава ситуације у којима постоји могућност да погреши.
Бајић у раду са младима најчешће препознаје проблеме који су управо повезани са овим периодом живота.
Најчешћи разлози доласка младих су симптоми анксиозности, напади панике, осећај преплављености школским или факултетским обавезама, кризе у вршњачким односима, проблеми са прилагођавањем, нарушено самопоуздање… Сви они проблеми у једном од најинтензивнијих и најосетљивијих животних периода, од 15. до 25. године, који подразумева нагле промене на емоционалном, социјалном и когнитивном плану – каже она.
То не значи да ће свака несигурност или лош дан прерасти у озбиљан проблем. Али значи да промене у понашању и функционисању младих не треба аутоматски одбацити као „фазу“.
Пад мотивације, проблеми са концентрацијом, повлачење из друштва, нагле промене расположења или одустајање од активности које су некада биле важне могу бити сигнал да треба застати и искрено поразговарати са младом особом.
Помоћ траже – али није увек лако до ње
Нови подаци КОМС-а овде су посебно важни. Ако скоро трећина младих своје ментално здравље оцењује као лоше, а више од половине сматра да им је помоћ недовољно доступна, онда проблем није само у томе да ли млада особа жели да потражи помоћ.
Питање је и да ли зна где може да је нађе.
Истраживачки рад о насиљу у школама и добробити ученика, који је 2025. године уз помоћ Савета Европе урадило шесторо доктора наука, на узорку од 1.916 ђака, 1.207 родитеља и 2.009 запослених у 77 основних и средњих школа у Србији, показује да млади у случајевима изложености вршњачком насиљу пре свега траже подршку од породице и вршњака, док се школским запосленима обраћа знатно мањи број ученика.
Према UNICEF-овом U-Report истраживању спроведеном у Србији у августу 2023. године, чак 47 одсто младих испитаника навело је да је страх од осуде и тога да ће бити доживљени као слаби као један од разлога због којих се не обраћају за помоћ.
Зато није довољно рећи младој особи „потражи помоћ“.
Мора да зна коме, где и како може да се обрати. И мора да буде сигурна да због тога неће бити исмејана, обележена или проглашена слабом.
Пракса показује да препорука за долазак психологу обично буде иницирана од стране родитеља, педагошко-психолошке службе школе или самоиницијативно, често подстакнути и позитивним искуством пријатеља.
У државним здравственим установама, процедура доласка код психолога подразумева упут изабраног педијатра или изабраног лекара, који је проценио да је детету или младој особи потребна психодијагностичка процена или психолошка подршка. Упут може бити затражен и на лични захтев или захтев родитеља. – каже психолошкиња Опште болнице у Пријепољу Бојана Бајић.
Другим речима, тражење помоћи не мора бити последњи корак када све друго престане да функционише. Може бити начин да се проблем препозна пре него што постане већи.
Такође, након трагичних догађаја у ОШ „Рибникар“, Влада Републике Србије у сарадњи са Институтом за ментално здравље 2024. године основала је Центар за младе ЦЕЗАМ, где младе особе уживо или онлајн могу добити бесплатну психосоцијалну подршку.
Школа није само место за оцене
Будући да велики део дана млади проводе у школи, она има улогу која превазилази само наставу и оцене.
Оно што је важно и на чему радимо јесте да млади препознају своја осећања, знају да их каналишу и артикулишу и да науче да на прави начин реагују – каже педагошкиња у Економско-трговинској школи у Пријепољу Алиса Дураковић.
То подразумева и учење како да се оствари здрава комуникација, прихвати критика, реши конфликт и потражи помоћ.
Школа није само место где се стиче знање. Школа треба да буде окружење у којем ћемо ми младе људе и нашу децу учити како да се суочавају са свакодневним изазовима који су пред њима, као и са изазовима који ће тек бити постављени пред њих – истиче Дураковић.
Јер нико се не рађа са упутством за руковање стресом, одбијањем, критиком, љубомором, раскидом или страхом од будућности.
То су вештине које се уче.
Није проблем само у телефону
О менталном здрављу младих данас се говори више него раније. И то јесте добра ствар. Али разговор сам по себи није довољан.
Потребни су доступна стручна помоћ, саветовалишта, школски психолози и педагози, информисани родитељи и наставници, али и окружење у којем млада особа неће морати да бира између ћутања и страха од осуде.
Зато решење није једноставно „мање телефона“.
Друштвене мреже јесу део приче, али нису њен једини узрок. На ментално здравље младих утичу породични односи, вршњачко окружење, школски притисак, насиље, материјални услови, осећај сигурности и доступност подршке.
Зато је погрешно постављати питање: „Шта није у реду са данашњом децом?“
Корисније је питати: „У каквом окружењу данас одрастају?“
На то питање не постоји једноставан одговор.
Ако свака трећа млада особа своје ментално здравље оцењује као лоше, половина сматра да јој помоћ није довољно доступна, а скоро половина је већ потражила стручну помоћ, онда је јасно да ово није генерација која „неће да разговара“. То је слика генерације која све гласније говори да јој је разговор потребан.
Од младих не можемо тражити да сами поправе свет у којем одрастају. Али можемо да им помогнемо да науче како да у њему сачувају себе.
А када приметимо да неко више није исти као раније, не морамо одмах да тражимо дијагнозу.
Можемо да седнемо поред њега.
Да склонимо телефон.
И да питамо нешто што понекад значи више од било ког савета:
– Како си? Стварно?
