Кад жене бирају: Планинарство као стил живота

Кад жене бирају: Планинарство као стил живота

Љубав према природи, освајању врхова и ултрамаратонима спојила је две жене, које су заједно прешле километре неприступачних стаза. Мирела Брбовић из Пријепоља и Емануела Кулиновић из Прибоја, којима је планинарство стил живота, кажу да је за издржавање свих напора ментална снага жена често битнија, него мушка, физичка снага.

Мирела је као дете волела да истражује стазе у близини своје куће, а познанство са супругом додатно је продубило жељу за освајањем планинских врхова.

Оно што ме је додатно одушевило код њега јесте да је он био у том свету екстремних спортова, у свету планинарства уопште. Могу слободно да кажем да је он био мотивација и одскочна даска ка врховима и планинама – прича о својим планинарским почецима Мирела Брбовић.

Емануела је студирала стоматологију у Новом Саду, где је сведочила великој еуфорији и масовности Фрушкогорског маратона, на коме је и сама пожелела да учествује и где је направила прве планинарске кораке.

То је и данас моја највећа љубав којој се радо враћам. Има много стаза и ту се пробудила љубав ка планинарењу. С обзиром да потичемо из нашег, брдовитог краја, где смо окружени природом и где је то стил живота, јер још као дете сам ишла на Златибор, Златар са родитељима тако да је то природна ствар – каже Емануела Кулиновић.

Заједно су прошле бројне маратоне и ултрамаратоне. Жуљеви, грчеви, падови, ишчашења су чести, али нису никада разлог за одустајање.

Најтежа стаза коју сам прешла је ултраекстремни маратон од 133 километра. Ја увек идем са мушком екипом и мене кад нема у тој екипи они често не заврше маратон, иако су они сви физички јачи од мене. Ми смо ментално јаче и негде на 55 километру када тело почиње да реагује на напор, боле ноге, крећу грчеви и ако ниси у глави јак, немаш срце и велику жељу, нећеш стићи до циља. Код жена тога нема. Кад сам у женском тиму, ми ако смо нешто решиле ми ћемо то да урадимо – објашњава Емануела.
За мене је планинарење стил и начин живота. То је читав низ активности које мени живот чине занимљивијим и пре свега, здравим. Иако физички јако исцрпљује и некада данима после неких тура не могу да устанем, са друге стране ме природа награди неком позитивном енергијом која ме држи до следеће авантуре – додаје Мирела.

На успонима ка планинским врховима, у друштву Миреле и њеног супруга често је и њихова ћеркица Лора. На почетку су је носили у корпи, а већ са две године је постала активнија.

Већи врх који је она попела, сопственим ногама, да је нисмо носили је Кучки ком и тада су нам у планинарском друштву рекли да је она најмлађи планинар за кога знају да је попео тај врх. Тада је имала три године, а пела је и највећи врх Проклетија, као и Маглић, највећи врх у Босни – поносно прича мама сада већ седмогодишње Лоре.

Воља и добра обућа су све што вам треба да се покренете и кренете ка пропланцима, а зашто не и планинским врховима. Оставите стрес и нервозу на асфалту и пронађите мир у природи, порука је наших саговорница.

Подели на мрежама
Новинарка

Повезани чланци