By Пре неког времена сам, бранећи неки свој потпуно аргументован став, када супротна страна није знала на који начин више да ми се супростави, добила „комплимент“ да се баш „мушки“ борим. Онда сам једном, негде са своје 23 када сам и завршила факултет, гладна амбиције и успешних животних подухвата, наишла на коментар да сам прави „каријериста“ и да се, ако будем толико посвећена послу, никада нећу удати. Више пута сам се свађала са једним битним мушкарцем у мом животу зато што нисам нежна жена, зато што га често не дочекам насмејана, зато што се, док он прича са својим другарима, ја, ничим изазвана, „убацујем“ у причу.
Кроз даљи живот и каријеру, добијала сам разне „комплименте“ на дату тему. Од „човек-жена“ до „жена-змај“, што због начина на који приступам стварима, што због тога што се тога ни најмање не стидим, већ напротив – на то сам поносна.
Ипак, ово бреме носи велики број жена, поготово оне које живе у већим срединама, највише због тога што је уврежено мишљење да оне имају већу „слободу“. Баш захваљујући тој слободи оне се на крају нађу уплетене у сопствену мрежу, буду друштвено осуђиване, некад прећутно некад јавно, плетући се тако у сопствену мрежу „моралних“ вредности. Тим женама желим да посветим овај текст, а мушком делу популације јасно дам до знања у чему се, заправо, огледа та „проклета неједнакост“ и шта је, побогу, та еманципација нама донела?! Да би и једни и други схватили о чему се ради, са социолошког и антрополошког аспекта ћу поставити друштвене обрасце понашања, а онда их сагледати са оба аспекта – мушког и женског.
Прво, и оно што нам је свима циљ у животу је – успех. Стално и изнова тежимо ка њему, било да је то успех на професионалном или личном плану – битан је, и то је једини начин да доживимо друштвену сатисфакцију. Када је мушкарац успешан, наилази углавном на подршку пријатеља, колега, буде ту и зависти, али је углавном дочекан бодрењем у леђа, уз јасну поруку да сви желе да буду уз њега, да се „нађу“. Када је жена успешна, онда је, или дошла до успеха преко „кревета“, или, можда, каријеристкиња која жртвује породицу својим циљевима, или, у најбољем случају, жена неког папучара који је „такву“ трпи.
Друго, али не мање важно је – борба за своје место у друштву. Константна борба за самопотврђивањем која нам је свима потребна да би се осећали друштвено или лично вредним, да би могли да функционишемо на одређеном нивоу. Када мушкарац јавно покаже ту борбу, он је храбар, честит, марљив, „на месту“, мужеван..Када жена то уради, она је прегласна, непријатна, „вишак“, у најмању руку, неурачунљива…
Треће је – породица. Већина нас, нагонски, чезне за породицом, и благостањем и лудилом које иста носи. Само што је друштвено потпуно нормално да сво благостање, углавном, ужива мушкарац, а сво лудило, по правилу, проживљава жена. Онда је и потпуно нормално да се на ТВ-у свакодневно рекламирају производи који женама пружају „утеху“ од свих свакодневних обавеза. Од биљних лекова за умирење, до спреја за грло јер је „хаос у кући“ када маму боли грло.
Четврто, врло битно је – друштвени аспект забаве. Када мушкарац из забаве има неки хоби, обично је то зато што је надриинтелигентан. Када жена то ради, то је вероватно зато што јој је пуно досадно. Када мушкарац из забаве пије, коцка се, промискуитетан је – све је то њему својствено и нормално. Треба га пустити, дати му одушка, пустити га да се „издува“. Када жена „дозволи себи“ било коју од горе наведених ствари, или не дај Боже, све заједно, изложена је, углавном, руглу, прећутном или јавном. Углавном јавном.
Пето – антрополошка предодређеност сваког од нас. Право да будемо оно што јесмо, да гледамо „горе“, својствено својој врсти. Без ограничења, без постављања стандарда који нам ништа не дају. Људска врста је еволуирала кроз векове упркос истим, све велике борбе које су вођене и које се славе биле су супростављање њима, а опет, човечанство се глобално труди да подлегне просецима. Уврнуто, зар не?!
Ауторка: Селма Хурић, професорка у Економско – трговинској школи у Пријепољу
