By Доћи у земљу у којој се говори другим језиком, са другачијом културом и менталитетом није лака одлука. То закључујемо након разговора са Ирином Глушчевић која је први пут у Србију дошла пре 35 година. Тада је у Камену Гору довела удаја, а након две деценије живота на релацији између Србије и Русије, пре шест година изабрала је ово село за стално боравиште.
Ирина је у Камену Гору први пут дошла 1989. године са супругом Славишом ког је упознала док је био на раду у Русији и са сином Марком који је тада имао осам месеци. У Београду је живела до 1999. године и тај период памти као веома тежак и по држављане и по странце у Србији.
Баш је била тешка ситуација, била је тешка за држављане, али без обзира на то никада нисам доживела неки проблем ни од стране полиције или администрације и сви су ми увек излазили у сусрет. Једино нисам могла да конкуришем за посао. Пошто сам била странкиња, нисам могла да добијем посао ни у мртвачници. То је било 90-их година и само су примали држављане ове земље. Није било посла, рестрикције, санкције, била је нестабилна ситуација. Ових последњих година се живот потпуно преокренуо, али за ових 35 година живота у Југославији, па Србији и државе су се распадале, ја као странкиња нисам доживела дискриминацију и притиске – прича Ирина Глушчевић која је сада Краснодар заменила Каменом Гором.
Камену Гору за своје стално боравиште је изабрала пре шест година и сада је у процесу добијања држављанства. Иако је скоро цео живот провела у граду и радила као професорка музике у школи, привукло је село. Покренула је и удружење „Каменогорке“ и корак по корак са женама које живе у овом селу покушава да нешто промени на боље.
Није баш лак живот на селу, зна да буде суров и тежак, поготово у Каменој Гори. Бити активисткиња није лако, али опет постоји подршка. Испрва је било тешко зато што сви мисле да имаш неку плату и неки интерес. Да, постоји интерес, али интерес да побољшаш услове живота, да моје дете и моја унучад ако дочекам, дођу у село које има воду и пут и амбуланту и школу која ће се отворити једног дана. Ја у то верујем – истиче Ирина.
Након 35 година живота на релацији између Србије и Русије, уместо носталгије према земљи из које долази, више је прати осећај недостајања драгих људи и родбине.
Како да вам кажем, моје срце је у Србији, душа је у Русији. Нисам носталгична у смислу да тугујем, али замишљам да моји рођаци и другари дођу кад буде повољнија ситуација да поделимо радост и обиђу прелепу Србију – замишља Ирина.
Њен син Марко је такође одрастао у две државе и свугде прихваћен, али…
У Русији он је Србин, а овде у Србији, он је Рус. И тако, увек је странац – закључује нам причу Ирина.
Ирина је задовољна својим животом, иако је себи наметнула доста обавеза и живот на селу зна да буде тежак, ипак јој прија да буде у Каменој Гори и да за себе и друге гради боље окружење.
