By У последње 22 године грађане и грађанке Пријепоља је у Народној скупштини Србије представљало 10 посланика и посланица. Колико су из позиције народног посланика у различитим политичким временима и ситуацијама и различитих политичких програма и идеологија могли и урадили за град из ког долазе? Колико народни посланици у Скупштини заступају интересе грађана и грађанки, а колико политичких партија које су их на ту функцију делегирале?
Након ванредних парламентарних избора у децембру 2000. године у новоформираном сазиву Народне скупштине Републике Србије била су три народна посланика из Пријепоља. Били су то први парламентарни избори након тзв. „петооктобарских промена“, односно председничких избора на којима је др Војислав Коштуница као представник Демократске опозиције Србије (ДОС) победио тадашњег председника Слободана Милошевића. На листи ДОС-а који је тада чинило 18 политичких странака које су освојиле 176 мандата у Народној скупштини били су Зевџо Хурић и Вукосав Томашевић, док је у скупштинским клупама СПС-а из Пријепоља седео Радојко Петрић.
Радојко Петрић, магистар економских наука, дугогодишњи директор Текстилног комбината „Љубиша Миодраговић“ и председник општине од 1993. до 1994. године. Функцију народног посланика обављао је у три сазива, у два мандата у Савезној скупштини Југославије и трећи мандат у Народној Скупштини Републике Србије од 2001. до 2004. године.
Активно сам учествовао у раду Скупштине. Поднео сам велики број амандмана на више допуна Закона и прихваћено је преко тридесет амандмана, иако сам тада као посланик СПС-а био у опозицији. Више пута сам у Скупштини указивао на неразвијеност општине Пријепоље и покушавао да помогнем – истиче Петрић.
Зевџо Хурић, професор математике у Економско – трговинској школи. Политички активан од увођења вишестраначја, прво као члан СДА, затим као члан СДП-а, такође је био члан Бошњачког националног вијећа. У Скупштину је ушао као члан СДП-а на листи ДОС-а. У јануару 2001. године верификован му је мандат народног посланика.
Иако је био изузетно тежак период у земљи, могао сам, као и сви други посланици, учинити пуно тога за грађане Пријепоља. Тим прије, што смо неразвијено подручје и увијек сам имао аргумент више, у било којим потраживањима. Истина, требало је пуно труда, упорности и времена. Приоритет сам видио у развоју инфраструктуре, понајприје путева до удаљених дијелова општине. Тако сам одмах, са пуно упорности – чекајући испред канцеларије Директора Републичке дирекције за изградњу, издејствовао да нашу општину посјете прве личности те институције. Њиховим доласком и обиласком манастира Милешево, путног правца Бегов мост Хисарџик и неколико путних праваца у бродаревском крају, добио подршку за све моје захтјеве. Одобрена су средства за израду заобилазнице манасира и поменуте путне правце. Пут Бродарево – Поток је у потпуности урађен и пуштен у функцију, упркос опструкцијама појединих грађана са тог подручја. Kолико сам помогао грађанима у рјешавању неких својих проблема више се и не сјећам…било је помоћи око запошљавања, здравствених проблема … Проблем је био што сам на локалу био опозиција и локалне институције сам могао помоћи само онолико колико би дозволила локална власт – тврди Хурић.
Хурић за време свог мандата посебно издваја убиста тадашњег премијера Зорана Ђинђића, када је и сам добио обезбеђење.
Тако сам ја у наредних 20-так дана, у сопственој пратњи, такорећи на сваком кораку, чак и за вријеме боравка у хотелу у Београду, добио једног, веома коректног и надасве доброг човјека – полицајца. Испред моје куће је данима боравио један полицијски ауто иако сам ја био одсутан. Такође, приликом сваког мог доласка из Београда, на Железничкој станици ме чекало неколико полицајаца и одмах би ме возили кући -додаје Хурић.
Вукосав Томашевић, дипломирани новинар-политиколог. Био је запослен у Информативном предузећу „Полимље“ у ком је у у једном мандату био и директор. Посланичку функцију обављао је од 2001. до 2006. године као члан Демократске странке Србије. Такође је био посланик у Савезној Скупштини. Након тога био је у једном мандату председник Скупштине Општине Пријепоље и самостални одборник.
Скупштина је у то време била озбиљно законодавно тело и представнички дом, где су и најмање важни закони разматрани и дебатовани сатима или данима, а они најзначајнији чак и по неколико седмица. Посланици су имали загарантовано право законодавне иницијативе и могућност да своје ставове образложе на седницама Одбора и у пленарној расправи. Врло често закони су побољшавани прихватањем конструктивних предлога и амандмана опозиције. Свакодневно присуство министара омогућавало је посланицима да са њима директно и непосредно комуницирају, па и да заједно потраже и решења проблема у локалним срединама из којих посланици долазе. У доба када сам обављао ту функцију, народни посланици имали су много већу и значајнију друштвену улогу и већи утицај на политички и јавни живот него данас. Са таквим статусом имали смо и далеко већи утицај на државни и друштвени живот у целини, па сходно томе и на догађаје на локалу где смо живели. Имао сам потребу и трудио сам се да помогнем Пријепољу и мојим суграђанима. Постоје чињенице и подаци о томе колико сам и шта урадио за свој град, и шта сам требао, а нисам могао или умео да учиним, па нека на основу тога суде други, а најбоље – време – сматра Томашевић.
После седмих ванредних парламентраних избора након увођења вишестраначја у Србији одржаних у јануару 2007. године у новом сазиву Народне скупштине Пријепоље је имало једног представника – Зорана Деспотовића. Били су то уједно и први парламентарни избори након распада тадашње Заједнице Србије и Црне Горе. Деспотовић је тада био на листи Српске радикалне странке која је у том тренутку имала највише посланика, али је била у опозицији.
Зоран Деспотовић, ветеринарски техничар.Члан је Председничког колегијума Српске радикалне странке. Народни посланик је био у два мандата, а тренутно је на функцији члана Општинског већа Општине Пријепоље.
У првом мандату народног посланика, где сам био изабран са листе Српске радикалне стрнаке, у периоду од 2007. до 2008. године, нисам био у могућности да нешто значајно помогнем нашој општини као опозициони посланик. Са те позиције врло је тешко било направити контакт са министрима и Владом Републике Србије. У другом мандату сам, такође, био изабран са листе Српске радикалне странке као замена преминулом народном посланику са исте листе. Мандат је трајао од 2018. до 2020. где сам имао прилику и могућности да се обратим 144 пута кроз допуне дневног реда, предлагање и образлагање амандмана на теме које су биле на дневном реду. Понекад је то било искакање у образлагању амандмана и ван теме да бих могао да искористим прилику да поменем и средину из које долазим. У свом обраћању критиковао сам Владу Републике Србије да види Србију само до Златибора. Указивао сам да је наша општина девастирана и да нам омладина свакодневно напушта нашу средину и по завршетку школовања се не враћају у исту, тако да је Влада морала да води рачуна о равномерном регионалном развоју и код довођења инвеститора како страних тако и домаћих. У својим обраћањима сам посебно говорио о екологији, где сам био у Одбору за заштиту животне средине и у више наврата скренуо пажњу на еколошку катастрофу која се налази на уласку у Пријепоље (несанитарна депонија „Стањевине“) где сам често улазио у дијалог са тадашњим ресорним министром Гораном Триваном. Такође, као опозициони посланик покренуо сам врло озбиљну тему и наметнуо проблем да следећи министар Ирена Вујовић, заједно са Владом Републике Србије, препозна тај горући проблем општине Пријепоље и исти реши – истиче Деспотовић.
Нешто више од годину дана од претходних, одржани су поновни ванредни парламентарни избори 2008. године због раскола у владајућој коалицији коју су чиниле ДС, Г 17+, ДСС и Нова Србија. Узрок је била политичка криза након једностраног проглашења независности Косова, као и потписивање Споразума о придруживању и сарадњи са Европском унијом. Након превремених изборна листа “За европску Србију – Борис Тадић” је освојила 102 мандата у Скупштини, па је власт формирала са СПС. На овој листи била су и два посланика из Пријепоља – Слободан Гојковић и Бајрам Шеховић.
Слободан Гојковић, дипломирани социолог био је запослен у Филијали националне службе за запошљавање у Пријепољу. Био је одборник у СО Пријепоље, као и на функцији заменика председника СО. Народни посланик у Скупштини републике Србије био је у периоду од децембра 2009. до 2012. године, а мандат му је додељен после избора Драгана Вујадиновића за председника општине Косјерић. Изабран је са изборне листе “За европску Србију – Борис Тадић” као члан Демократске странке. Гојковић истиче да је Скупштина била опредељена за брзо доношење проевропских закона па су зато посланици скупштинске већине врло мало говорили како седнице не би предуго трајале.
Тако сам и ја као посланик своју активност сводио на расправе у одборима чији сам био члан – Одбор за приватизацију, Одбор за борачка и социјална питања и Одбор за КиМ (заменик члана). Заједно са колегом Бајрамом Шеховићем успео сам да у Министарству привреде и приватизације и тадашњим министром Небојшом Ћирићем организујем један шири састанак на којем су били председници општина Пријепоље, Прибој и Нова Варош директори ФАП-а из Прибоја и из ФАП Ливнице Пријепоље као и директор ХИ Елан, а са циљем да се очувају ова два значајна привредна субјекта. Успели смо да предочимо значај ФАП Ливнице за наш крај и да убедимо министра Ћирића да за набавку опреме додели Ливници помоћ од око пет милиона евра. Требало је да директори доставе писани захтев са образложењем и надасве даље активност и комуникацију са Министарством. Не знам шта су они радили у том смислу, али до реализације закључка о пружању помоћи Фап Ливници није дошло. На истом састанку договорена је финансијска помоћ и ХИ Елан. Захваљујући озбиљном схватању овог договора и даљим активностима, директор Горан Секулић је успео да обезбеди 15 милиона бесповратне помоћи и 15 милиона кредитних средстава са роком враћања од седам година. Тако Елан и данас успешно ради и послује, а погон Ливнице је приватизован и данас пун балвана за производњу пелета уместо производње добоша и специјалних возила.
Као посланик сам тражио изградњу моста преко Лима и асфалтног пута за Виницку и тим поводом обезбедио посету министарке Верице Калановић општини Пријепоље, што је допринело реализацији ових пројеката – закључује Гојковић и истиче да је резултатима само делимично задовољан.
Бајрам Шеховић, инжењер металургије. Радио је у пријепољском погону ФАП-ливница. Политички је активан од увођења вишестраначја, прво као члан СДА, а затим као један од оснивача СДП. У скупштини је заменио Ферза Ћеловића коме је одузет мандат на листи „За европску Србију Борис Тадић“.
Колико народни посланик може да уради у нашем политичком систему зависи да ли је у скупштинској већини или мањини. Ако је у власти онда има много веће могућности, што зависи од његовог афинитета. Највише може да се учини на скупштинским одборима на којима је министар или секретар, одакле креће иницијатива, а онда преко скупштинске већине у форми Закона. Ако је посланик у опозицији, нема баш велике могућности. Када сам ја био народни посланик постојала је тесна скупштинска већина која је бројала 127, 128 посланика највише. Често се дешавало да је доста закона донесено са само једним послаником више. У таквим ситуацијама може доста да се учини, јер онда један посланик практично може сам да доноси одлуку да ли ће неки Закон бити изгласан или неће. Изврши се политички притисак на скупштинску већину и Владу ако су то неки заиста праведни захтеви и реални проблеми грађана. Сад то већ не може, пошто је скупштинска већина комотна и имају више од тог чаробног броја од 126 и не зависи ни од једног посланика, па чак ни од посланичке групе – каже Шеховић.
Непуне две године по одржавању редовних парламентарних и председничких избора 2012. године када је власт преузела СНС уз подршку СПС-а као коалиционог партнера, а председник постао Томислав Николић, одлучено је да се сазив Скупштине и Влада распусте зарад „провере воље народа“. Како су тадашњи политички аналитичари оценили, представници СНС-а су сматрали да њихова заступљеност у Влади и институцијама није била сразмерна њиховој политичкој моћи. Листа „Александар Вучић – Будућност у коју верујемо“ освојила је 158 посланичких места, а представник Пријепоља у овом сазиву Скупштине био је Драгољуб Зиндовић.
Драгољуб Зиндовић, дипломирани екомомиста. Радио као професор у Техничкој и Економској школи у Пријепољу. Функцију председника општине Пријепоље обављао је од 2009. до 2012. године и од 2016. до 2020. године. На месту начелника Златиборског округа, био је од 2012. до 2014. године. Биран је за општинског одборника у четири скупштинска сазива. Члан је Српске напредне странке од њеног оснивања. На функцији Народног посланика налазио се од 2014. до 2016. године. Током мандата, према подацима Отвореног парламента поставио је једно посланичко питање везано за локалитет минералних сировина у Чадињу.
Пријепоље је своје представнике у Народној скупштини Србије имало опет након редовних парламентарних избора 2020. године. Избори су се одржали за време пандемије корона вируса и уз бојкот парламентарних и ванпарламентарних политичких субјеката и резултирали најмањом излазношћу у последњих 30 година. У посланичким редовима овог сазива из Пријепоља су били Самира Ћосовић и Самир Тандир.
Самира Ћосовић, професорка српског језика и књижевности. Била је одборница у три мандата испред Санџачке демократске партије у Скупштини општине Пријепоље. У Народну скупштину је као прва жена из Пријепоља изабрана са изборне листе “Александар Вучић – за нашу децу”.
Сама чињеница да сам за више од три деценије модерног парламентаризма у Србији била прва, и тренутно једина, жена из Пријепоља на функцији народне посланице говори довољно. Иако је број жена у политици порастао у последњих неколико година, још увек није на задовољавајућем нивоу. Не можемо бити задовољни учешћем жена на местима одлучивања све док сви актери политичког живота не схвате да развој једног друштва није могућ без поштовања принципа родне равноправности. Политичарке, поред залагања за принципе и политике које заступају, морају додатно да се доказују како би достигле одређене позиције.
Ћосовић додаје и да је са позиције народне посланице указивала на проблеме са којима се суочава општина Пријепоље тражећи подршку и помоћ за њихово решавање, од инфраструктуре, енергетике, проблема животне средине, пољопривреде, образовања, културе и многих других, активно учествујући у скупштинским заседањима и раду скупштинских одбора.
Расправа о предлогу закона увек може да се искористи да се скрене пажња министра и представника министарства на средину из које долазите. То није прилика само да се укаже на проблеме и потешкоће у њиховом решавању, већ и да се истакне сваки напредак, све позитивно и добро из локалне заједнице, све што би се могло унапредити и промовисати као пример добре праксе – наводи Ћосовић која је посланички мандат прекинула како би преузела функцију заменице председника општине Пријепоље, коју и тренутно обавља.
Самир Тандир, дипломирани економиста. За народног посланика изабран је са изборне листе “Академик Муамер Зукорлић – Само право – Странка правде и помирења (СПП) – Демократска партија македонаца (ДПМ)”. Током мандата је био члан Одбора за дијаспору и Србе у региону и Одбора за просторно планирање, саобраћај, инфраструктуру и телекомуникације. Према подацима Отвореног парламента имао је 139 обраћања у Народној скупштини и предлагач је једног закона. Након неслагања са новим председништвом СПП –а, основао је нову политичку странку Бошњачко – српски савез чији је председник.
Иако је требало да се редовни парламентарни избори одрже 2024. године, после две године су одржани општи избори на свим нивоима власти. Александар Вучић је потврдио своју председничку функцију у првом кругу, али за разлику од претходног пута није имао апсолутну посланичку већину у Скупштини. Из редова опозиције Пријепоље тренутно у Скупштини представља Борко Пушкић.
Борко Пушкић, дипломирани инжењер саобраћаја. Био је одборник Двери у СО Пријепоље, а председник је Извршног одбора и члан Председништва и Главног одбора Двери на чијој листи је као посланик Народне скупштине у актуелном сазиву. Члан је Одбора за одбрану и унутрашње послове, и заменик члана Одбора за дијаспору и Србе у региону.
До сада је одржано седам седница Народне Скупштине, узео сам учешће у свакој седници, за реч сам се јављао 89 пута. Написао сам десетине амандмана као и писмено поднео 100-ак посланичких питања, на адресе већине конституисаних министарстава. Циљ ми је да се за Пријепоље што више чује, а да то нису честе контроле и казне саобраћајне полиције, да то нису несанитарне депоније, да Пријепоље као град са бројем становништва рапидно опада, и ако се ускоро не интервенише, процес ће бити незауставив. У протеклих 30 година Пријепоље није имало готово ниједну капиталну инвестицију. Да се Горан и Драгана Вараклић нису сетили родног града Пријепоља, били бисмо на гласу да смо град пензионера. Настојаћу да дам допринос да се инвестира у овај град јер без сличних примера и инвестиција као што је поменута МДГ Компанија неће бити ни бледа сенка што је некада био. Радујем се свакој инвестицији у суседном Прибоју, али ја сам Пријепољац и као такав сматрам да и део новца пројеката и инвестиција мора да се преусмери у ову општину. Време је да Пријепољем управљају Пријепољци, а не Пазарци, Прибојци или Београђани са Златибора – сматра Пушкић.
Интереси грађана и грађанки или политичких партија?
Колико су народни посланици, како им то и само име говори, представници народа, односно грађана и грађанки који су, додуше гласали за политичке партије на чијим листама су они били кандидати, а колико „војници“ партије која их је делегирала на те функције. Шта претеже у сплету процедура, система и политике, јавни, страначки или лични интереси или све по мало?
Некадашњи народни посланик Радојко Петрић сматра да се ставови заузимају по посланичким клубовима у партији и тада могу да се прихвате појединачни ставови посланика, тако да постоји могућност, али не и неко директно иступање.
Зевџо Хурић наводи да је његова улога као народног посланика била врло специфична јер се више осећао као посланик ДОС-а, него своје партије.
Није био риједак случај мог сукобљавања са предсједником своје партије, због својих наступа у Административном одбору, који су се косили са његовим ставовима. Ја сам се, заиста односио према интересима грађана. Уистину, ја и не само ја, много пута смо били, од шефа посланичке групе ДОС-а, упозоравани, чак довођени и пред свршен чин, при чему смо морали да одустанемо од дискусије или поднетог амандмана. Kајем због свих таквих случајева, али се и поносим када нисам хтио одустати, па су моји амандмани били прихваћани и постали дио закона, захваљујући подршци опозиције и храбрих и савјесних посланика из моје посланичке групе – додаје Хурић.
Вукосав Томашевић сматра да данас огромна већина посланика из власти и добар део из опозиције, не заступа било какве државне, друштвене или јавне интересе, па ни интересе грађана, већ се руководе принципима личне користи.
Овде није проблем што се посланици бирају преко странака. Странке су срж демократије, суштина политичког плурализма. Оне иду на изборе, добијају подршку гласача и врше власт. Нигде и никада власт уместо странака нису чиниле НВО, “цивилни сектор” нити “угледни појединци” који не учествују на изборима. Наш проблем данас проистиче из чињеница да су све странке у Србији претворене у интересне или секташке организације, потпуно одрођене од народа, његових ставова, циљева и захтева. Функционери таквих странака, па и посланици, не могу бити другачији или бољи – истиче Томашевић.
Зоран Деспотовић заступа мишљење да народним посланицима није ускраћено да за говорницом износе проблеме средине из које долазе.
Никада нисам имао тај проблем да ми се нешто наметне, ни од председника странке, ни од шефа посланичке групе. Могу слободно рећи да сам у свом двогодишњем мандату заступао интересе средине из које долазим и странке која ме је делегирала – каже Деспотовић.
Слободан Гојковић сматра да посланици у свим досадашњим вишестраначким мандатима више заступају ставове и интересе партија и странака чији су чланови него ставове грађана и да би зато требало ићи на промену изборних закона и уместо пропорционалног увести комбиновани или већински изборни систем.
Бајрам Шеховић оцењује да је код нас још увек таква ситуација да Скупштином управљају политичке партије, а не Народна скупштина та која управља Владом.
Пропорционални систем је најправеднији, али није најефикаснији ако народни посланик хоће да буде истински представник народа, односно грађана који су га бирали, јер он не полаже конкретно рачуне својим гласачима, јер није директно изабран, већ са изборне листе – додаје Шеховић.
Самира Ћосовић истиче да је обавеза посланика да заступају интересе грађана и да су дужни да уваже вољу народа или бар саслушају народ који представљају.
Ипак, политичке партије су те које вас делегирају. Kада би се посланици бирали директно, именом и презименом, тада би се повећала одговорност посланика према грађанима – додаје Ћосовић.
Посланик у актуелном сазиву Борко Пушкић сматра да народни посланици заступају интересе и проблеме грађана, нарочито народни посланици из редова опозиције. Наравно да се базично већина политичких опција бави темама и делом програма политичких старанака, али се на заседањима практично не разликује ко је са позиције десне или леве политике, просто износе се животни проблеми потребе грађана из најразличитијих средина.
