By Прошла је скоро година од када је Лихниди Пурковић дијагностикован рак дојке. Пут који је изабрала након тог сазнања је пут храбрости и непрестане борбе да се носи са свиме што је болест донела. О томе жели да прича, јер верује да тако може да помогне многим женама које се нађу у сличној ситуацији. Поред велике подршке породице, посебно издваја и подршку жена из Саветовалишта „Јефимија“ из Ужица.
У својој 34 години живота Пријепољка Лихнида Пурковић на прегледу сазнаје да болује од рака дојке. У том моменту њена ћерка има тек четири месеца. Памти сваки детаљ након што јој је дијагноза саопштена, када јој је први осећај био неверица, а затим страх.
Прва мисао је била како ћу ја то рећи мојој породици, како ће они да се носе са тим. Докторка ме гледа и каже „Они сад нису битни, битна си ти“. Ја и даље њу гледам и понављам реченицу „Шта ћу сад?“ и не могу да престанем да је понављам. Просто не можеш да схватиш да ти се у том моменту дешава толико велика ствар и да се живот окренуо напочаке. Да докторка Маја Гулан, која ме је прегледала и дала дијагнозу, није приступила на начин тако што ме је узела за руку и рекла: „Ми можемо ово, али ти мораш да се сабереш“, не знам да ли бих дошла тако „лако“ до овог стадијума – искрено прича Лихнида.
Истиче један битан моменат важан након што се успостави дијагноза.
Да прихватиш то. Јесте, имам дијагнозу, али дијагноза није твоја прогноза и дијагноза није твоја судбина – каже Лихнида.
Подршка околине је врло важна, истиче Лихнида, јер нико не би требало да кроз све пролази сам.
Људима који имају теже дијагнозе, не само малигна обољења, треба му да људи само буду ту и да га саслушају. И ако ће да плаче, да му не говоре што плачеш, видиш шта радиш, само правиш ситуацију гором. Ако хоће да вришти, да га пусте да вришти. А ако хоће да се смеје и живи сасвим нормално, да му помогну у томе.
Живот са дијагнозом рака дојке не мора да значи да је крај свега онога што је до тада чинило живот.
Преживљавање је кад си без хране и гладујеш, па преживљаваш док не дођеш до неког оброка. Ја апсолутно живим сасвим нормално. Идем на терапије, радим на себи и не преживљавам, него живим и боље него што сам живела раније.
Храброст није негирање страха, већ управо супротно – суочавање са њим. Ово сазнање Лихниди је помогло да лакше превазиђе све кризе које наилазе.
Скоро сам писала о томе колико је све то страшно и можда први пут сам себи рекла „Па добро то је ок, наравно да је страшно, наравно да се плашиш, али ће проћи“. Битно је да себе не осуђујемо у том моменту, да мислимо да смо слабићи и кукавице, јер нисмо. Све жене и уопште особе које се суочавају са малигним обољењима су јако храбре.
Своја искуства о болести дели и на Инстраграму. Одувек је писала, али је тек шест месеци након сазнања да је болесна, своја размишљања поделила са другима.
Онда сам пожелела опет кроз рад у Саветовалишту, пошто ја радим и са психологом и психотарапеутом, то је помоћ која ми је јако битна и која ми је јако помогла, ја то радим већ годину дана и планирам да то радим и даље, сам схватила да желим да се обратим људима. Прво, искрено што је мени лакше да испричам како се осећам, а друго што је велика вероватноћа да ће ме неко чути, па ће сутра нека девојка да оде и да се прегледа и можда ћу јој уштедети све то време и сав тај стрес, водиће више рачуна о себи. Можда ће рећи да неће да се нервира око глупости, па ће тако можда себи спасити живот и те нервне ћелије. Све те жене мисле некад да су саме, мисле да се нико не осећа тако како се оне осећају у том моменту и мисле да немају с ким да причају. Е па имају. Мислим, ко год жели од тих жена увек може да ми се јави. Ја не знам све, нисам ни лекар, ни стручњак на том пољу, али могу да их саслушам и да попричамо о свему томе, да знају да нису саме.
Свим женама које посумањају да имају било какав проблем, Лихнида саветује да редовно иду на прегледе, по могућству код хирурга онколога, јер превенција је кључ свега. У плану јој је да у будућности изда и књигу о својој борби са болешћу, како би помогла и другим женама да лакше преброде све недоумице које имају након што сазнају да су оболеле.
