By Зима је најтежи период за птице станарице, али захваљујући иницијативи нашег суграђанина Далмира Козице и његове деце, многе од њих ове године имале су сигурно место за оброк. Током зимског распуста заједно су правили и постављали хранилице на више локација у граду. Њихова прича показује колико мало је потребно да се учини велика ствар.
Током хладних јануарских дана, док се већина времена проводи у кући, Далмир Козица је на интернету наишао на текст о томе колико је птицама станарицама тешко да преживе зиму. Та идеја га је подстакла да заједно са децом пронађе начин како да им конкретно помогну, па су решили да праве хранилице за птице.
Дошли смо на идеју да би то могли направити од пластифициране челичне жице која се користи за изградњу ограда у двориштима и сложили смо се да заједно почнемо да радимо на тој идеји за време зимског распуста, када су деца имали мало више времена – почиње ову лепу причу о хранилицама Далмир Козица.
Идеју су са одушевљењем прихватила и Далмирова деца, Махир и Лејла, који су од самог почетка активно учествовали у изради хранилица. Свако је имао свој задатак.
Ја ту помажем око савијања жице, односно стављања на флашу. Моја сестра прави грудве од масти и житарица. Правили смо их од жице, јер се од других материјала преноси птичија куга и друге болести и онда се птице разболе и зато их није најбоље хранити хранилицама од пластичних флаша и дрвећа – каже Далмиров син Махир.
Прве хранилице поставили су половином јануара у свом дворишту у Великој Жупи. Уочавајући ситне недостатке, сваку наредну су унапређивали, а убрзо су хранилице освануле и на другим локацијама широм града.
Свака наредна серија је била успешнија. После тога смо хранилице качили у близини Дома културе, у Шеховића пољу и у Вакуфском парку. Укупно 30 хранилица смо окачили, а три хранилице је ћерка поставила у школском дворишту заједно са својим другарима – каже Далмир.
Водило се рачуна и о томе где је најбоље поставити хранилице.
Стављали смо хранилице на ивице грана. јер се мачке плаше да се пењу даље од стабла зато што нису сигурне и тако птице преживљавају, јер док једу нико их не јури – објашњава нам Махир.
Поред саме израде хранилица, посебну пажњу посветили су и избору хране, али и томе колико често је потребно допуњавати.
Од житарица користимо јечам, пшеницу, просо, а додајемо и сунцокрет, дакле све оно што можемо да купимо у радњама. Помешамо их са биљном машћу која се претходно отопи. Приликом додавања житарица она се хлади и правимо грудве као када се праве грудве од снега. Ми смо очекивали да ћемо морати чешће да их хранимо, али испоставило се да се оне хране баш “као птице” тако да су им довољне мале количине хране. Долазе редовно. Ових дана ћемо направити нове грудве и напунити хранилице када то буде потребно – истиче Далмир Козица.
Овај гест има и много шире значење, јер Далмир сматра да децу од најранијег узраста треба учити како се брине о природи и живом свету. Кроз овакве примере, каже, развија се осећај одговорности и разумевања света који нас окружује.
Моја искрена намера је била да, поред помоћи тим птицама, и децу мало заинтересујем за природу, да схвате да је и другима потребна храна. Као што се ми боримо за своје услове, тако се и птице и сва жива бића боре за своје место. Да им требамо пружити помоћ, јер оне имају велику улогу у нашем екосистему – објашњава своје разлоге Далмир Козица.
Далмир, Махир и Лејла не планирају да се зауставе само на овоме. Њихова жеља је да овим примером подстакну и друге.
Имамо још материјала и за хранилице, ако буде било потребно. Ако буде било још хладних дана, ми ћемо повећати број хранилица, а ако буде топло време, попуњаваћемо ове постојеће. Највише смо пристали да се медијски експонирамо да би можда неко видео и заинтертесовао се, па макар у свом дворишту поставио две – три хранилице – оптимистично каже Далмир.
Сличну поруку шаље и Махир.
Препоручио бих да и остали то раде и да помогну, можда и некој другој врсти животиња која не може да се снађе баш најбоље и која не може да нађе храну – закључује ученик 4. разреда основне школе Махир Козица.
Једна идеја, неколико руку и добра намера били су довољни да Пријепоље постане богатије за још један леп пример, за који се надамо да ће мотивисати и друге.
