Михаило Гордић: Глуви могу све

Михаило Гордић: Глуви могу све

Глуве и наглуве особе у Србији често се осећају као странци у сопственој држави. Борба за побољшање услова живота особа које имају проблема са слухом је тешка и подразумева бројне препреке и изазове. Један од оних који разбија предрасуде о томе шта све могу глуве особе је Михаило Гордић.

Михаило Гордић проблеме са слухом је имао од рођења, а од једанаесте године је глув. Признаје да му је требало много времена  да прихвати чињеницу да више никада ништа неће чути. Рођен је у Прибоју, а родитељи су пореклом из Нове Вароши који су му били велику подршка. Због њега и  његове сестре која је такође глува , најпре су се преселили у Ужице, а касније  у Београд, где је похађао специјалну основну школу за глуве.

Моји родитељи су се борили са тим да ја научим српски писани језик, да научим речи, терминологију…Једноставно, значили су ми доста као подршка.Ја као дете нисам прихватао да сам глува особа. Мислио сам да могу да говорим, да се јављам на телефон. Нисам прихватао то да сам глува особа све док се нисам уписао у редовну средњу медицинску школу, зуботехничку. Тада сам схватио, видевши другу децу, шта значи бити ученик и шта значи учити. Имао сам јако лоше оцене и било ми је баш тешко да савладам градиво – каже Михаило Гордић.

Након средње школе покушао је да упише факултет  није успео-али није ни одустао. Доста је радио на себи, свом личном развоју и борби за права глувих особа. Прекретница је наступила када је у Србији организован Балкански форум.

Када сам сусрео глувог лингвисту, глувог правника, глувог адвоката…није ми било јасно како глуве особе то могу да буду. Долазили су бројни глуви људи из Финске, Шведске, Швајцарске, Канаде…разговарао сам са њима и тада схватио да глуве особе могу све и тада сам кренуо активно да се борим за права глувих, и да се борим за то да се обезбеди добар образовни систем који ће то омогућити – рекао је Гордић.

Гордић сматра да су млади глуви људи у Србији маргинализовани.

Глува деца просто нису свесна себе и сматрају да, ако су глуви, да су онемогућени за многе ствари. Јер, често родитељи, наставници, дефектолози кажу „нема везе, само ти седи, не можеш ти то да урадиш, ми ћемо то уместо тебе“. Значи нису довољно охрабрени да се укључе у ширу заједницу. Често глуве особе избегавају ширу заједницу и на тај начин буду маргинализовани јер су добијали погрешне информације од родитеља, наставника, односно нису добијали информације на адекватан начин – поручује Михаило.

На основу бројних истраживања у Европи и свету  и на основу личног искуства које је имао приликом посете 23 државе, Михаило сматра да је у Финској најбоље регулисан систем образовања за глуву децу.  Тамо постоји двојезично образовање за глуву децу и њихове родитеље. Сматра да је Србија далеко од тога.

Признавање знаковног језика у систему образовања, истраживање знаковног језика и изједначавање српског знаковног језика са говорним језиком – то су три ствари које, када би биле прихваћене и подржане, ми бисми били вероватно једна од најбољих земаља по положају глувих особа. Овако, нисмо најгори али смо на неким ниским скалама – закључује Михаило Гордић.

Након свега Михаило је уписао факултет, и ускоро треба да га заврши. У међувремену се запослио у градској општини Врачар где ради већ три године. Прижељкује да се ожени и заснује породицу. Потпредседник је Градске организације глувих и наглувих Београда и члан извршног одбора Савеза глувих и наглувих Србије.

Подели на мрежама
Новинар

Повезани чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *