By Пријепољац Миљан Ружић је пре девет година напустио Пријепоље и Србију и преселио се у Француску. Као кувар тренутно ради на Азурној обали, а Ница је град у коме жели да проведе остатак живота. Док нам је спремао своје специјалитете у пријепољском ресторану, који је у власништву његовог брата, причао нам је шта га је подстакло да напусти родни град и земљу.
Миљан Ружић из Залуга је пре 18 година завршио средњу школу у Пријепољу, четворогодишњи смер кулинарски техничар у Економско-трговинској школи.
Што се тиче моје професије, то уопште није била ни моја жеља ни мој избор. То је била жеља мојих родитеља, зато што је мој брат старији пет година од мене, а исто је у угоститељству, завршио је смер за конобара. Родитељи су желели да ја будем кувар и да у неком тренутку отворимо наш породични ресторан, породични бизнис, и да ја останем ту. Али ја једноставно себе нисам видео у Пријепољу. Знао сам да могу више, да могу боље – професионални кувар у Ници Миљан Ружић.
Након завршетка средње школе, једно време је живео у Београду, где, како каже, није успео да се снађе па се вратио у Пријепоље.
Ја тада нисам имао услове да наставим школовање. Радио сам у пријепољским ресторанима, и као конобар и као кувар. Више као конобар, јер се тада још увек нисам проналазио у кухињи. Опет, било је то пре 18 година. Тада су услови били другачији, тада није било толико материјала.
Врло брзо је схватио да га кухиња и кување занимају, али не на начин како се то радило овде. Схватио је да има велики потенцијал који остаје неискоришћен и зато је покушао да се избори за више.
Када би тражио нешто боље, било је: „Ако нећеш ти, има ко хоће.“ Мислим да је то сад свим овим послодавцима и угоститељима дошло на наплату. Изгледа да више нема ни тих који хоће. Тако да би сад можда нешто и променили, али касно је. Много људи је отишло из овог града, генерално из Србије, уопште.
Међу онима који су, незадовољни условима и животом у Пријепољу, срећу окушали у другим државама је и Миљан. 2017. године је спаковао кофере и отишао за Париз, где је радио до 2020. године.
Мама ми је била највећа подршка. Она ми је увек била ветар у леђа и говорила: „Иди, пробај. Ако не иде, имаш где да се вратиш“. Успело је, хвала Богу.
У доба почетка епидемије вируса корона, када је у целом свету било тешко живети уобичајеним ритмом, а тек наћи посао, Миљан је добио судбоносни позив.
После једне емисије у којој сам гостовао као кувар, ту сам се показао и приметила ме је једна жена из Нице, која ме је позвала и питала да ли желим да пређем да радим код ње у Ници. Рекао сам да желим да дођем, да разговарамо, да видим услове и све. Првог дана када сам дошао у Ницу и прошетао оном њиховом Енглеском променадом, рекао сам: „То је то, ја остајем овде.“
Последње три године у Ници је радио у италијанском ресторану где је усавршио њихову кухињу, пре свега пице и пасте. Пице Фумо и Капо ди карне, које је правио тамо, сада је убацио и у братов ресторан “Феникс” у Пријепољу, како би Пријепољцима омогућио да и без путовања осете дух Француске и Италије.
Припремам храну за међународне возове. Радим при железничкој станици у Ници и спремам храну за возове који иду на даље релације. Ту остајем до новембра, а после тога треба да пронађем нешто друго. Мој циљ је да пронађем неки хотел у коме ћу да радим, и радио бих искључиво доручак, тај неки први сервис. Зато што овај посао сада радим тако што почињем ујутру у четири. Мој дан почиње у три, устајем у три. На посао долазим у четири, а завршавам у пола дванаест. И ја сам после на плажи цело поподне.
Квалитет живота у Ници и Пријепољу се не може поредити, али каже да не жели да прави лажну слику код људи, јер се новац у иностранству не бере на дрвећу, како се то овде често мисли.
На крају месеца, кад платиш све своје трошкове, стан, неке режије и све то, нама остане отприлике као нека просечна плата у Србији, али ми немамо времена да цео дан идемо с кафе на кафу, јер си на послу. И онда кажу: „Како ти, побогу, уштедиш паре?“ Немамо времена за те ствари. Овде, где год да прођеш и где год да погледаш, кафићи су нон-стоп пуни. И ја кажем: „Је л ови људи нешто раде у свом животу?“ Кад је већи град, веће су могућности. Ја, на пример, ако желим данас да променим посао, да дам отказ, већ сутра имам могућност да нађем нови посао.
Везан је за Пријепоље, због родитеља и породице, али му је драго што је отишао одавде и што се пронашао у другој средини где се цене неке вредности којих овде још увек нема.
То ми се не свиђа, та логика и тај менталитет људи у нашем граду. То што човека не гледају кроз његов рад и друге његове вредности, него кроз приче рекла-казала.
До сада, Миљан је гостовао у више телевизијских емисија у Србији где је демонстрирао своје кулинарско умеће. На инстаграм мрежи његов профил „Ђувегија“ има око 43.000 пратилаца, са којима дели згоде и незгоде из свакодневног живота на врло пријемчив и забаван начин. Његова жеља је да и даље живи и ради у Ници, а како каже, ако би некад одлучио да се пресели, Азурну обалу би једино могао да замени приморским местом у Шпанији.
