By Монографија „Погинули борци Златиборског округа у ратовима од 1991. до 1999. године“ представљена је у Дому културе у Пријепољу у присуству породица и пријатеља бораца чије су се биографије нашле у књизи. Намера издавача, Савеза удружења ветерана и ратних инвалида ратова од 1990. године Златиборског округа, била је да ова књига остане историјски документ о храбрим људима који су у последњој декади 20. века дали своје животе за слободу и заштиту свог народа.
Писање ове књиге, прикупљање података о погинулим борцима у ратовима 90-их година на просторима бивше Југославије био је веома обиман и стресан посао који је трајао пола године и у ком највеће заслуге имају породице погинулих које су доставиле њихове биографије.
У монографији су уписане биографије 111 бораца. Од тога 105 погинулих бораца који су учествовали у ратовима, три цивилне жртве, ратова 90-их и у последњем тренутку смо одлучили и у монографију смо убацили и тројицу полицајаца који су током бомбардовања били на Косову и Метохији и чија смрт је директна последица изложености дејству уранијума – објашњава председник Савеза удружења ветерана Златиборског округа Ранко Обрадовић.
Губитак најближих чланова, за породице је велика трагедија и бол који не јењава ни после двадесет или тридесет година. Због тога, ова књига која ће помоћи да њихове жртве не падну у заборав, веома значи породицама настрадалих.
Мени као брату неког ко је страдао на ратишту тих злосрећних година између ’91. и ’99. године, значи много што се неко у овим временима сетио да сачува од заборава све те људе који су дали своје животе. Сваки пут то и наглашавам, камо среће да рата није ни било и да нико није ни погинуо. Те ’91, када је мој брат погинуо, отац је на његовом гробу рекао да се нада ће он бити последња жртва тог рата који нам је наметнут. И нажалост, није био последња жртва, пострадала су многа браћа – каже Александар Пушица, брат Миодрага Пушице, погинулог на одслужењу редовног војног рока у Требињу.
Биографије ових храбрих људи, свака за себе, говори о њиховом животу, стремљењима, животним плановима и нажалост страдању. Скоро половина погинулих су били млади људи који нису стигли да остваре своје планове и заснују породице.
Од 111 погинулих, њих 55 нису ни успели да оснују своје породице, а од преосталих 56, имамо 84 деце. Када читате биографије 18 војника, од којих ниједан није имао 22 године, него већина 19, 20 година и када је требало да живе, они су своју младост дали за отаџбину – истиче Обрадовић.
Циљ ове књиге је, како пише у предговору, да се ови храбри борци не забораве, не остану на маргинама историје и да их не делимо на знане и незнане.
