By Најстарији становник Општине Пријепоље Милан Ружић у октобру ће напунити 98 година. Рођен је у селу Џурово код Пријепоља. У скоро век живота стало је много тога, а Милан памти све – од имена до датума. Делове свог животног пута препричао је за Телевизију Форум, врло отворено и са пуно жеље.
Те давне 1925. године у селу Џурово родио се Милан Ружић као четврти од петорице синова. Основну школу, која се у то време одвијала у приватним кућама, завршио је у свом селу, а средње образовање стекао у Ужицу. Осам деценија касније, поносно носи титулу најстаријег Пријепољца.
Мени је мајка живела око 96 година, а остали нико није у фамилији, ни у селу, оволико година живео. Шта је узрок, не могу знати. Сваки дан изађем, по неколико километара прошетам, бојим се стаће ми ноге, бићу непокретан, па још горе муке него што су овако.
Старост је тешка, признаје, али не разуме ни зашто је се људи плаше.
Не треба се плашити старости, али по мени су моје године велика старост. Ја и нисам желио да дочекам ове године, зато што се ипак плашим болести. Остао сам сам, жене ми је умрла пре скоро две године, па је и због тога друкчије.
Много се друштвених превирања одиграло пред Милановим очима, међу њима и Други светски рат. Пред крај рата, са 19 година, прикључио се партизанима.
Био сам млад, како сам издржао не знам. Није било лако. Нисам ниједну ноћ спавао, био сам по рововима, био сам помоћник на митраљезу.
Милан је у пензију, без и једног дана боловања, отишао 1986. године са места општинског рефернта за здравље и социјалну заштиту. У радној биографији пише и да је био матичар у Месном одбору Џурово, одборник у скупштини, поротник у суду, секретар Месне заједнице Пријепоље. Због пословних обавеза напустио је своју велику љубав према свирању трубе у оркестру који је водио. Прелазак из Месног одбора у Општину памти као тежак период.
Кад сам се преместио, двије године ми је породица била у Џурову, ја сам радио у Пријепољу, а 15 километара је Пријепоље – Џурово. Сваке суботе су се радиле. Ишао сам 15 километара пјешке до посла и 15 километара се враћао и сваки пут био у 7 сати у канцеларији. Никада закаснио нисам.
Нови породични дом направио је у Залугу, али се након одласка у пензију, вратио у село. Ни тада се није одрекао друштвеног ангажмана. Био је први човек своје месне заједнице пуних 12 година. У једно је сигуран, кад си добар човек људи то поштују, а он је успео да својим преданим радом и познаствима уради много за село. Зато му је драго кад неко препозна његов труд и рад.
За мене је повољно кад се узимају подаци од једног човјека који је радио нешто и ван радног мјеста. Неко и то признаје па каже: стар, али ето снимамо га.
И док испраћамо Милана из наше редакције, нудимо му да позовемо такси. Одбија, јер жели да прошета до куће у Залугу. Ни врућина, ни године не спречавају га да буде активан. А и зашто би, кад није одустао ни пред много већим препрекама.
