By Уметност оплемењује и храни душу и то је разлог због ког је Пријепољка Невена Кувељић добила идеју да је приближи што већем броју људи, да изложбени простори не буду места тишине. Као средство да то уради изабрала је Инстаграм и кратке видео форме и фотографије које дели са људима који прате њене одласке у галерије или музеје. На тај начин спојила је своје две велике љубави – љубав према новинарству, које је завршила на Факултету политичких наука, и са друге стране уметности која је константно оплемењује ван формалног образовања.
Пред крај факултета, када обавезе полако почињу да јењавају, Невена Кувељић добија идеју да би своју велику љубав према уметности могла да надогради, али и подели са другима. Првенствено, жеља јој је била да допре до што већег броја младих људи на Инстаграму, да понуди едукативне садржаје који све теже испливавају у мору сензационализма и површности. И успева у томе.
Хтела сам да као што бих са мојим пријатељима поделила утисак, поделим то и са већим бројем људи, не желећи наравно да се мешам у тај стручни аспект којим се баве историчари уметности, већ искључиво као посетилац. Мени се често дешава да ме неко дело подстакне да променим неки свој став, да размислим о неком проблему, нарочито савремена уметност. Ја често кажем, а то пише и на мом Инстаграм профилу “хајде заједно да растемо кроз уметност“.
Коментари, поруке и реaкције на Невенине објаве све су бројнији. Људи јој се јављају да кажу да су баш због њене објаве посетили неку изложбу или културни догађај.
То ми баш буде велика сатисфакција, зато што је и циљ овога што ја радим управо да направим неку промену у друштву, односно да мотивишем друге да буду слободни и отворени ка уметности и култури, без обзира да ли имају неко предзнање о томе. Мислим да једини начин да имамо више знања о уметности, јесте да будемо више у контакту са њом – каже Невена.
Интеракцију са уметничким делима доживљава као духовни раст који је константо тера да стално учи нешто ново. На питање о броју уметница чија дела има прилике да види у изложбеним просторима, примећује:
Рекла бих да оне јесу видљиве и заступљене. Оно што ми недостаје јесу велике изложбе које су посвећене уметницама, око којих ће се подићи нека помпа, која ће бити главни догађај у граду, на које ће и медији и стручна јавност обратити пажњу. Последња таква изложба била је Марине Абрамовић, чини ми се пре три године. Ја бих, на пример, јако волела да видим једну велику изложбу посвећену делима Милене Павловић Барили – истиче Невена.
Према Невенином мишљењу, заступљеност није проблем, али она има низ других питања када је положај жена у уметности у питању.
Колико се њихова дела вреднују, колико су кoлекционари заинтересовани за њих, колико медији обраћају пажњу на њих, њихове изложбе и дела? Колико су њима доступна места на факултетима да оне постану професорке? Све то утиче на њихову вредност.
Невена примећује битну разлику како жене у својим делима представљају уметници, а како уметнице.
Мислим да су мушкарци више стављали акценат на тој физичкој лепоти жене, док жене већи акценат стављају на карактерне црте, на њен психолошки профил. У том контексту, мени се јако допадају слике Зоре Петровић, која жене слика реално и не идеализује их, већ се на њима заиста види траг њиховог тешког живота.
Изложбе које посебно истиче да су оставиле велики утисак на њу су „Великанке српске културе“ у Дому Јеврема Грујића и изложба „Из женског угла“ у Сремским Карловцима у оквиру Манифестације „Нови Сад, европска престоница културе“.
Као потврду да ради добру ствар, Невена је добила и награду на конкурсу кратких видео форми са темом „Која је СУПЕР МОЋ твог МУЗЕЈА?“. Награда јој је додељена у Народном музеју Србије.
