By Носити се са изазовима и проблемима самохраног родитељства, које вам је живот доделио избором или сплетом околности, није нимало лако. Како бити добра мајка својој деци? Како обезбедити деци све што им је потребно и извести их на прави пут – питања су и одговорности са којима се самохране мајке свакодневно суочавају. Како превазилазе изазове и препреке које је живот поставио пред њих, са нама су поделиле Нермина Хаџовић и Јасна Малешић, самохране мајке из Пријепоља.
Добре пријатељице, Нермину и Јасну зближиле су заједничке бриге и проблеми. Веома рано су постале самохране мајке. Нерминин муж Амер је умро пре пет година, када је она имала 30, а њене три ћерке седам, пет и непуне две године.
Настави човек да живи, да иде даље… Све функционише, јер једноставно живот мора да иде даље. Ја сам свесна тога да ја морам да радим и живим. Навикле су се и оне. Недостаје он њима, али он живи кроз њих три и свака има нешто његово – прича Нермина Хаџовић.
Јасна већ седам година, од када је њен муж Марко страдао на радном месту, уз подршку породице одгаја две ћерке које су без оца остале са три и годину дана.
Све је било тешко. Ја нисам из овог места, али прихваћена сам од свих као да сам рођена у Пријепољу и сад сам се навикла. Али тада смо тек дошли да живимо овде, прошло је само пар месеци и онда како даље? Наравно, уз помоћ породице, полако идемо даље – каже Јасна Малешић.
Труде се да својим радом деци пруже здраво и безбрижно детињство колико год је могуће. Ове године држава је први пут финансирала набавку уџбеника за децу самохраних родитеља, али ипак, сматрају да би положај и потребе самохраних родитеља требало да буду више препознати од стране државе и локалне самоуправе.
Имам своју плату и дечији додатак. У социјално сам једном питала шта и како… Они су ми рекли да сам способна да радим, што хвала Богу и јесам, и да могу да добијам ту једнократну помоћ и да сваки пут кад ми нешто треба да идем да пишем захтев да би то добила. Ја стварно радим и немам времена да идем сваки пут да молим некога да ми нешто да. Ако ви имате увуд у папире да сам ја самохрана мајка, онда знате да 1. септембра дјеца крећу у школу и да им нешто треба. Нема потребе да ја идем и кажем требају ми паре за књиге и свеске. Ја док могу Да радим, њима ништа фалити неће – истиче Нермина док нам Јасна објашњава колико јој је трбало да оствари право на породичну пензију.
Четири године сам трагала за пензијом док је нисам завршила. Али ти нико није објаснио шта треба, само кажу фали папир и ти идеш даље, тражиш папир, да би на крају наравно, добила ту пензију. Да је среће да је он жив, да немам ту пензију. Сви су говорили, нема довољно стажа, нико није рекао да, ако је страдао на радном месту, нема потребе да има стажа да бисмо добили пензију. Што се тиче неке финансијске помоћи, то немам. Радим и ту пензију што имамо и опет може да се живи нормално, деци ништа не фали, имају хвала Богу све – додаје Јасна.
Подршка породице, комшија и пријатеља је уз љубав њихове деце основа из које црпе снагу да се боре и савладавају све препреке у животу, али истичу да бити самохрана мајка у малим патријархалним срединама није лако.
Прокишњавао је кров, ја сам тада хтјела да продам ауто и да урадим кров, али су Амерови другови и комшије у року од пет дана, на челу са комшијама код којих сам ја радила, скупили три хиљаде евра и дали за кров. Банку једну дала нисам. Има и таквих људи, али има и оних који кажу „Са ње ће муха да се сломи, ено је само сједа у ауто, оде неђе“ – каже Нермина.
У данашњем друштву и времену који су испуњени мноштвом изазова, пред њима је један од најтежих задатака који намеравају да испуне, да изведу своју децу на прави пут.
Да буду прави људи, да буду одлични ђаци, као што и јесу, да сутра не зависе ни од кога. Да раде посао који треба да раде, да се не муче кроз живот, ако нисам ја учила, учим њих какве треба да буду – прича Јасна на коју се надовезује Нермина са сличним жељама.
Да уче, да буду добре. Да буду људи, пошто је данас стварно најтеже бити човек – закључује Нермина.
Наставити даље и корачати храбро кроз живот мото је којим се воде ове две жене. Иако је не траже, већа подршка и разумевање заједнице и система је нешто што би помогло и њима и свим самохраним родитељима.
