By U selu Hisardžik kod Prijepolja, tradicija voćarstva i dalje živi. Imanja u ovom kraju dom su brojnim autohtonim sortama voća, koje su se decenijama prilagođavale lokalnim klimatskim uslovima i tradiciji voćarstva. Mnoge od njih otporne su na razne vrste bolesti i pogodne za organsku proizvodnju. Senad Fetahović iz ovog sela na svom imanju čuva desetine autohtonih sorti šljiva, jabuka i krušaka. Među stablima starim i više od jednog veka, rađaju plodovi od kojih nastaju rakija, pekmez i starinsko jelo „sita“.
Na imanju od hektar i 40 ari, Senad Fetahović pažljivo obilazi svoja stabla. Šljive poput ranke, bjelice, turgulje i ljepotice niču među krošnjama, dok požegača i valjevka čekaju svoj red za berbu. Jabuke šarenike, crveni i žuti delišes, kožare, kukuljke, sehabije, jonotanke, pa sve do bijele i crvene popadije, čuvaju tradiciju, a kruške, od begovače i stranjanke, takiše, preko sijerka i kolačuše, budale, jeribasme i buzdohanice, podsjećaju na generacije koje su ovde gajile voće. Ono čime se posebno hvali su šljive, otporne na mnoge vremenske uslove.
Mnogo mi je rodno, prošle godine sam ispekao oko 600 litara rakije sa ovoga prostora. Sa 12 stabala ljepotice nabrao sam oko 860 kilograma i to je predato. Sad će čačanke i valjevke meni za pekmeza i sušenje. E požegača ide na pijac. Da zna narod, košta 150 dinara, neka se obrati i dobru rakiju ako traže, bujrum ili izvoli, pa kako vole – kroz osmeh kaže Senad.
Neke kruške na imanju, dodaje, imaju više od sto godina.
Ja sam imanje kupio 1996. godine, a imam 57 godina. Ove neke kruške su starije i od mene. Pričali su mi da su ove neke kruške starije i po 100 godina, poput begovača. One su izuzetno dobre za site, ali ja ne mogu da je pravim. Ponekad sin to uradi. Ja to turam u rakiju. Pored begovače, stavljam sijerak i kolačušu. Budale prodajem, buzdohanice isto kad ugrabim od mahluka, jer ih on jede. Jede stršljen, jede os, neka jede.. treba nešto i za mahluke.
Napitak sita, pripremljen od jabuka, i danas je omiljen u ovom kraju.
Za situ je mnogo dobra bijela popadija, koja je odlična za šećeraše, ko ima pritisak i masnoću, mnogo je dobra ta ljuta sita, mnogo je zdrava da se pije da se razrijedi krv – priča nam Senad o benefitima ovog tradicionalnog napitka.
Iako je pokušavao da se prilagodi modernim tokovima u voćarstvu, iskustvo ga je vratilo na proverene, stare sorte.
Oko 100 vrsta jabuka sam ja bio kupio i posadio. Neće, ne mrda. Po 7-8 godina i ja izvadim i bacim. Šarenika, kožara, arapka, budimka, bećamlija, ramagaliju nemam, slabo je ko i ima. Aktuelni su ti beli i crveni delišes, jonotanka. To su te vrste koje se održavaju. Samo treba saditi i kalemiti stare vrste, koje su dobre i za jelo i za rakiju i za situ i za sve – ističe Senad.
Hisardžik je poznat i po kestenju, a za meštane se za ovo voće odomaćio izraz „ćesten“. Uz kesten, rod donose i hašlame, odomaćeni naziv za vrstu trešanja.
Ovde kod nas kesten uspijeva, 200 evra je on meni prošle godine donio dobitka, ali ima rak korijena. Hašlame, isto su stare mnogo i rodlile su bile, ali vjeruješ da sam jednom obro, nisam imao vremena. Malo mi daleko od kuće, a i kad bih htjeo da se najedem, nema se vremena da se dođe.
Vodu za zalivanje obezbedio je odmah pošto je kupio imanje, tada je iskopao dva bunara. Sve je na Senadovom imanju „pod konac“, a sklad su pokušavale da naruše divlje životinje.
Ovo ovde imanje dosta udaraju divlje svinje i načinile su mi štetu. Hajde što su mi rovile imanje oko malina, nego su mi pokupile i dosta voća. Ja sam 1000 evra dao, ogradio sam imanje i više nemam problema što se tiče svinja. Udaraju, ali ne ulaze – kaže Senad.
I dok selo polako mijenja svoje lice i prilagođava se savremenom vremenu, Senadovo imanje ostaje vezano za prošlost i ukuse koje je teško zaboraviti. U krošnjama njegovih stabala i danas rađaju plodovi sorti koje su hranile generacije, a svaki plod nosi miris i sjećanje na Hisardžik – kakav je nekad bio.
