By Прошле су 32 тешке и мучне године наде и ишчекивања за породице отетих и убијених у Штрпцима 1993. године. Традиционално, на годишњицу злочина, за породице деветоро убијених Пријепољаца пријем је уприличило руководство Општине Пријепоље.
За породице деветоро недужних грађана Пријепоља који су у Штрпцима 1993. године изведени из воза, а касније убијени код Вишеградске бање, прошло је прeвише времена, а правда није задовољена. За злочин у Штрпцима пред судовима у региону правноснажно је осуђено десет особа, док се пред правосуђем у Србији води поновљени поступак. Иако се до налогодаваца није дошло, судски поступци су омогућили да се истина, бар донекле открије.
Истина је испливала 2002. године, када је Жељезница скинула део тајности са докумената на којима се види ко су били организатори. На тим састанцима су били генерали, главни полицајци, свих девет директора Жељзнице. Злочин је био најављен мјесец дана прије тог и могли су то спријечити да то није био интерес тих из виших инстанци – каже Наил Кајевић, брат убијеног Нијазима Кајевића.
Представници Општине Пријепоље који сваког 27. фебруара организују Дан сећања на настрадале суграђане, захвални су њиховим породицама што се одазивају на овај позив.
Општина Пријепоље ће и у будућности организовати пријеме за породице жртава. Са овог састанка смо упутили позиве свим државним органима нарочито судским органима Републике Србије да предузму све активности у разоткривању злочинаца који су учествовали у овом гнусном чину. У разговору са породицама смо се такође ближе упознали докле се стигло са судским поступцима – истиче заменик председника Општине Пријепоље Елвин Бањица.
Од 20 цивила који су у Штрпцима 1993. године изведени из воза, током реконструкције бране у Језеру Перућац, 2009. и 2010. године пронађени су посмртни остаци само четири жртве.
И не траже се. То је највећи проблем. Зна се где су, посмртни остаци су бачени у Дрину и ако су пронађени посмртни остаци за ова четири лица, вероватно се већина њих налази ту. Када се вршила реконструкција бране могло се, по мени, још тражити, али они због урушавања нису смели више да траже, али највероватније није имало политичке воље да се то још мало истражи и да се нађу сви. Надам се да ће услишити наше молбе. Нама би то значило, а никоме не би сметало – додаје Наил Кајевић.
Кајевић истиче да је и веома мала вероватноћа да ће жртве отмице у Штрпцима добити статус цивилних жртава рата. По закону у Србији овакав статус могу добити цивили страдали на територији Србије од непријатељске војске.
У Црној Гори је прошле године донет тај Закон и неке од жртава су добиле тај статус, али су чланови породица незадовољни. Јер, рецимо најмлађе дијете настрадалог, данас има 33 године и нема право на пензију, а школовао се од социјалне помоћи. Тако и овде код нас, мајка убијеног који је био једини хранитељ у породици је умрла у 53 години. Дошла је у Центар за социјални рад, узела једнократну помоћ, купила лијекове, али није стигла да их попије. Умрла је јер није имала квалитетан живот, није имала квалитетно лијечење. Сад и да буде тај закон, што не очекујем, то је све закаснило – наводи Кајевић.
Најстарија жртва отмице у Штрпцима имала је 59, а најмлађа само 16 година. Како је на састанку истакнуто, чланови породица настрадалих се и после толико година, надају да њихов вапај за правдом и истином неће остати без одговора.
