Проблеми слепих и слабовидих у Србији – Од образовања и баријера до запошљавања

Проблеми слепих и слабовидих особа у Србији су бројни, сматра председедник градске организације слепих Београда Никола Ћорђевић. Иако одређених помака има, у смислу да је законска  регулатива добра и да Србија има добре законе, још увек је слаба њихова примена у пракси. Слепи и слабовиди у Србији са проблемима се сусрећу још од најмлађег узраста.

Родитељи не знају шта треба да раде, прво када се роди слепо дете, па када дође у предшколску установу, па у школу. Сви негде чујемо да постоји инклузија и да та инклузија функционише али код слепих и слабовидих особа је то један велики проблем јер сама инклузија је дошла али није организована онако како треба, односно није припремљена. Суштина је да немамо довољно дефектолога који раде по школама. Наставници нису обучени довољно да раде са том децом. Деца долазе у инклузију, пролазе први, други, трећи, четврти разред и долазе у пети тако што не знају брајево писмо, не могу да пишу обични црни тисак и практично остају неписмена – каже председник градске организације слепих Београда Никола Ђорђевић.

Иако Србија има Закон који регулише запошљавање особа са инвалидитетом, то је и даље један од највећих проблема.

Послодавци никога не запошљавају. Руководство Савеза слепих Србије се не бори довољно да изврши притисак, како на државу тако и на приватни сектор, да запошљавају те особе и да се и за њих нађе тај основни животни услов, а то је да људи раде и зарађују свој лични доходак. Практично долазимо дотле да 80 до 90 одсто наших чланова живи од туђе неге и помоћи која износи неких 28 хиљада динара – сматра Никола Ђорђевић.

Једна од важних ствари која није регулисана је и потписивање слепих и слабовидих особа.

Слепе и слабовиде особе желе да се потпишу факсимилом. Држава је донела закон о потписивању факсимилом али се дошло до проблема да слепе и слабовиде особе не могу да се потпишу јер већина установа и банака не прихватају факсимил и практично слепа особа има један отежан начин да се потпише тако што мора да овери документ код нотара, има два сведока, дакле једну веома компликовану процедуру како би завршила одређени посао – истиче Ђорђевић.

Међу бројним проблемима је и набавка помагала, која би слепим и слабовидим умногоме олакшала свакодневно кретање.

Ниједно адекватно помагало тренутно не може да се купи у Србији јер постоје проблеми са увозом помагала. Затим кретање слепих је веома отежано јер немамо довољно пери патолога који ће да их обуче да се крећу. Можемо да радимо на томе да се што више њих образује за тај посао и да на локалу имамо довољно људи који ће да обуче слепе да се крећу, а самим тим када нас буде више који се крећемо омогућиће се и кретање кроз различите градове јер ми имамо проблем са паркираним возилима, баријерама на тротоарима, недостатком звучних семафора, неадекватним пешачким прелазима и бројним другим препрекама – каже Никола Ђорђевић.

Према речима Ђорђевића све ове проблеме је могуће решити јер држава издваја доста средстава за особе са инвалидитетом. Руководства и организације су те које морају да изврше притисак на државу и да укажу  како решити те проблеме.