By Истраживања показују да тренутно трећина укупног становништва у Србији живи на селу, али и да је старење брже и израженије у сеоским него градским срединама. Недоступност здравствених и других услуга, усамљеност и зависност од породице, најчешћи и највећи су проблеми са којима се сусрећу старије особе на селу. Како изгледа живот људи који су цео живот провели и стварали на селу причају нам 76-огодишњи Раде и Миланка Досковић.
Досковићи живот проводе у Барицама и Градини. Радили, кућили, гајили децу, држали стоку… Како кажу, нису се жалили када нису имали, а ни поносили кад су имали највише.
Удала сам се ’67 године, ’68 сам родила ћерку Весну, ’69 сина Радојка, и ’73 сам родила ћерку Биљану. Живела сам горе са свекром, свекрвом, две заове и два ђевера. Свекрва остане код деце, ја отерам говеда чак доле да чувам и кад дођем, тек подојим дијете. Почели смо правити кућу у Градини, сваки дан сам морала да сиђем овде, мешам бетон са њим, нисмо могли онда да нађемо мешалицу него ручно, и увече, само колико могу да стигнем одем кући да спремим децу у школу – почиње причу Миланка која је са својих 22 године дошла за Рада.
Раде је радни век провео у Монтажи, како воли да каже, преко руку протурио терета колико ни машина не би издржала, али је још увек виталан и вољан да ради.
Прво сам двије године радио као физички радник, вук’о гвожђе, али сам брзо стицао знање да сам умео да стуб склопим од земље да га оцртам и склопим, а не знам ни колико сам их урадио по цијелој Србији. Поред посла, знао сам да радим куће, па понеку дневницу уфатим, да дотурим, јер није се могло друкчије. И био сам задовољан, само да су ми ђеца здрава, и не треба ми више. Колико ми Бог дадне, толико ћу имати – прича Раде Досковић.
С годинама здравље је попуштало. Миланка је сада теже покретна јер је недавно оперисала кук. Чека је операција и другог кука, а као последица дијабетеса ослабили су јој нерви на рукама.
Кад је Раде ту, помогне ми, и деца ми помогну, али деца имају свој посао и обавезе и морају своју кућу да гледају, али дођу – објашњава Миланка незавидну ситуацију у којој се налази велики број старијих особа на селу.
Док здравље имало служи, кажу да је живот на селу бољи него у граду, али удаљеност и отежан приступ здравственим и социјалним установама или куповина основних намирница, постају проблем када се здравље наруши и зависите од помоћи других.
У граду може да се изађе и нешто узме, а на селу може да умре, три дана нико неће док не дође, виђети да је умро, а иначе на селу ће боље да живи него у граду – каже Раде када прави разлику у животу на селу и граду.
Миланки најтеже пада што не може да оде до апотеке да купи лек и што јој је раздаљина коју је некада прелазила за пет минута, сада не премостива и сматра да би требало да помогне бар мало старијим људима који су цео живот трчали и радили .
С годинама потребно вам је више помоћи и подршке и од најближих чланова породице и од комшија, међутим често старије особе остају саме и не могу да рачунају на помоћ других.
Сваки град као Пријепоље би требало да има један дом за старе. Кад остане, да има же да се смести да не тражи никога. Јер сви би ми вољели да остане ту у граду, него да ме ћера неђе тамо Бог зна ђе да останем – закључује Раде причу.
Досковићи живе скромно, од Радове пензије, 10 хиљада месечно издвајају само на лекове, али су богати људи јер су, како кажу, успели да одгаје троје деце, седморо унучади, а дочекали су и праунуку и ускоро очекују још двоје праунучића. Задовољни и срећни јер их деца и унуци поштују и помажу и тако олакшавају ове старе дане.
