By Велибор и Драгица Дивац већ 60 година деле добро и лоше у заједничком животу. У 60 година било је више доброг, а проблеме и изазове заједнички су увек побеђивали и превазилазили. Марљив рад, узајамна подршка и поштовање њихов су рецепт за дуговечан брак. Поред великог имања створили су оно најважније, породицу са четворо деце, осморо унучади и три праунука.
Оно највредније што су стекли у животу – породицу сабрали су Велибор и Драгица Дивац у породичној кући у Дивцима, да скупа прославе шест деценија заједничког живота. Окупили су и ближу родбину и комшије да им помогну у слављу и обележавању несвакидашњег јубилеја, који мало брачних парова успе да дочека.Пре 60 година вашар на чувеном зборишту у Ивању, био је пресудан да Драгица, са својих непуних 18 година, од Јањушевића, из равног Ивањског поља, оде у брдовите, али питоме Дивце, за три године старијег Велибора.
Лијепа, виђена… Знала је да ради све те пољопривредне послове. Посматрао сам је како окопава у њиви, то се тада цијенило – прича нам деда Велибор Дивац шта га је привукло код његове жене.
Била је Звајетина ивањска и к’о да те у’вати нека луда, пођеш и дођеш и ето ти. Живљели смо фино. Морало се радити, али тако је било. Ђеца се рађала, радили на имању, он после ишао по терену, правили кућу овде и саградили све ово – у неколико реченица бака Драгица Дивац сумира заједнички живот са дедом Бором.
За 12 година брака добили су четворо деце и то је био тренутак да се одвоје из заједнице и саграде своју кућу. Није било лако, темеље су ископали на, како кажу, ледини, а саградили кућу и имање које је тешко и погледом обухватити, а не рукама одржавати. Кућу је градио деда Боре, тада већ спретан и чувен грађевинац, а помагала му бака Драгица, па често каже да је он био мајстор, а она иргат.
Кад смо радили кућу, ја сам морала све да припремим. Све да спремим кад он дође да озида. Морала сам, него шта сам, кад нисмо имали да платимо. Онда, он мени намјести, па ону арматуру све морам да свежем, па оне неке узенгије да смотам, кад дође да ошалује. Плоча кад се радила то радили мајстори, а ја сам спремала ручак – препричава нам бака Драгица ако је научила доста од грађевинског заната за три године колико су градили кућу.
Деда Боре је у животу доста урадио и саградио, преко 70 кућа је подигао од темеља до шљемена, а са предузећем „Ратко Митровић“ је и две године радио у Ираку.
Умијо сам и да зидам и да малтеришем и лијевом и десном руком да бацам. Слабо је који мајстор мог’о да ради к’о ја, није да се фалим, али тако ми ишло од руке и од малена сам поч’о – каже деда Велибор.
На имању, на ком су све су ручно саградили и урадили без машина и механизације и данас држе стоку и обрађују врт. Нема коју воћку нису посадили, а сваку је лично окалемио деда Боре.
Калемљење сам научио као дијете у основној школи. Ја почнем, оно се прима, само иде листа. И ово дрвећа овуда, све сам ја то посадио мојом руком, нек има – истиче деда Велибор поносно посматрајући свој воћњак.
Кад се осврну, кажу, срећнији су него тежи. Задовољни су и поносни на свој живот и рад, а исто саветују и својој деци.
Да су здрави, да се слажу, то ми је највише. Да вала не трче за неким парама, колќо год да има, добро је. Да дочекају и они да имају своју унучад и праунучад, то би им највише жељела – закључује бака Драгица.
Најсрећнији су ипак, када им деца дођу и када се састану да заједнички прославе важне тренутке, срећни и поносни једни на друге.
