Славица Ђоковић: Нико не треба да трпи насиље!

Славица Ђоковић: Нико не треба да трпи насиље!

Поред тога што су изложене тешком физичком напору у пољопривредним радовима, у вртовима, њивама, ливадама, бризи о стоци…  жене на селу су у већем ризику од сиромаштва, али и насиља. Како би све жене са села које живе у неком облику насилне везе или брака мотивисала да пријаве злостављање, Славица Ђоковић из Прибоја своје искуство насиља у породици поделила је са гледаоцима и гледатељкама телевизије Форум.

Славица Ђоковић поред посла у Јавном комуналном предузећу у Прибоју на свом имању у Кратовској реци бави се пољопривредом и узгојом малине. Пре десет година развела се због насиља у породици.

Остала сам сама у изнајмљеном смештају са две девојчице, које су тада биле трећи и шести разред основне школе. Сада је једна трећа година факултета, а млађа прва година Високе здравствене школе у Земуну. Хтела бих само да поручим свим женама да не трпе насиље. Да потраже помоћ како од женских невладиних организација, тако и од пријатеља, Центра за социјални рад… Јер не могу се саме изборити са тим – каже Славица Ђоковић.

Живот жене на селу, омеђен патријархалним нормама, веома је мукотрпан.

Јако жене лоше живе, посебно ако имају тај неки проблем који ни са ким не желе да поделе. То је најгора могућа ствар. Ја сам много тога трпела, много тога нисам хтела ником да причам, мислећи да ће се стање побољшати, да ће бити другачије, да ће све бити боље када деца порасту… Међутим, ја сам после 13 година брака схватила да ништа није боље. Начинила сам тај корак и у том тренутку нико ме није могао зауставити и учинити да поступим другачије, таман то било погубно за све – присећа се Славица.

Није било лако одгајати децу као самохрана мајка.

Јако је тешко женама да остану саме, поготово са децом, јер сама мора да брине о свему. Морам да идем на посао, али и бринем када ће оне устати, отићи у школу – једна прва, једна друга смена, њихове обавезе… Али ја сам срећна као мајка што сам одгајила дивну децу која су израсла у добре особе, вредне и радне. Све је то било тешко проћи и дан-данас желим да се школују, да не остану необразоване. Трудим се колико могу. Бавим се пољопривредом. Малину сам баш засадила јер је моја ћерка била одлична, завршила је средњу фармацеутску и хтела даље да се школује, па је од тог прихода и школујем – каже Славица.

Од недавно је чланица удружења „Сачувајмо село“ из Прибоја, што јој много значи за пласман својих пољопривредних производа. Посредством удружења учествовала је на више семинара, који су јој помогли да се и сама оснажи, али и да своје искуство подели са другим женама и на тај начин допринесе борби против насиља у породици.

Подели на мрежама

Повезани чланци