By Одувек талентована за разне врсте уметности, попут глуме и песништва, Пријепољка Ивана Мандић ипак је одлучила да се усаврши на пољу сликарства. Зато је изабрала да упише Факултет примењених уметности у Београду, на ком је пре две године завршила и мастер студије. Још увек без сталног запослења у струци, налази начине да искаже свој уметнички дар, сликајући за себе, али и за друге који су препознали њен уметнички израз.
За Ивану Мандић свако прилажење платну и сликање је нека врста бега од стварности, када се препушта бојама и осликавању својих емотивних стања. Мајка је троје деце коју је добила још док је студирала и зато за ову младу жену не постоје изговори за неуспех на путу остварења својих снова. Уметнички правац који је изабрала је експресонизам.
Он се осећа у том мом ауторском раду највише, то неко одсуство форме и перспективе. Јер, то неко површно обликовање ме не привлачи, колико ме привлачи порука и поука коју слика носи. У суштини, научила сам брзо да сликам. Та моја ситуација са троје деце је природно довела до тога да нема неког празног хода, дубоког анализирања и одуговлачења, него сам врло прецизна и концизна у том раду. Ако нешто не волите, то се осети, а ја баш волим сликарство и уметност генерално – каже талентована Ивана Мандић.
Формално образовање помогло јој је да из разних углова сагледа и положај жена у уметности.
Жене су присутне у уџбеницима колико су присутне и у стварном животу. Више се приказују на платнима као музе и извор инспирације, него као ауторке. Тај патријархат је био израженији раније, сад јесте мање присутан, али ипак је још увек ту – сматра наша саговорница.
Сликартво је завршила у класи професора Мирослава Лазовића, где је било више девојака него мушкараца.
Доста више жена уписује факултет и доста их више и завршава, али некако опет касније у том свету више испливају мушкарци. Једноствано, жене вероватно због обавеза се склоне из тог света уметности. И без обзира што су присутније биле у класи, негде су веће успехе оствариле колеге.
Иванин план је да у свом родном граду ускоро организује и прву самосталну изложбу. Увелико трају припреме за овај велики подухват. У међувремену, за најмлађе организује школу сликања, коју успешно води већ три године.
Тај ентузијазам који они имају, та њихова дечија неисквареност и исконска радост коју доносе сваки пут, мене подсећа на исто то. Сви ми то негде имамо, али изгубимо због обавеза. Али, кад видим то у њиховим очима, подсети ме на оно што је важно, а то је љубав према уметности – прича Ивана о свом искуству у раду са најмлађима.
Оно што тренутно окупира пажњу ове младе уметнице је осликавање излога уочи новогодишњих празника. Почела је пре две године, а данас јој стижу позиви из Пријепоља и градова окружења да свој уметнички дар искаже и на овај начин.
