By Љубав према науци, одвела је Емилију Потежицу, ученицу Пријепољске гимназије, у Истраживачку станицу Петница. Вођена жељом да прошири знање из биомедицине и биологије, вам домена наставног плана и програма, пријавила се за зимски семинар. Њен труд бива запажен, па убрзо добија позив да похађа и летњи семинар, као једна од тридесет набољих полазника и полазница из целе земље.
„Човек је богат онолико, колико остави друштву чији је некада био део” речи су којима Емилија Потежица, ученица треће године Пријепољске гимназије описује свој научни пут. Прва станица на њеном научном путу била је Петница, где је током ове и претходне године похађала зимски семинар биомедицине, а потом и летњи, вежбовни семинар, у области експерименталне биологије и хемије.
За мене Петница представља доказано упориште интелектуалне слободе. Петница је установа која је мени омогућила да већ сада као средњошколац упловим у свет науке. Отворила ми је различите видике и сам поглед на науку. Помогла ми је на том путу сопствене спознаје и у потврди будућег занимања коме бих желела да посветим цео свој радни век, прича Емилија.
Љубав према науци јавила се у најранијем добу, када су, тада малу Емилију, мучила разна питања на која није имала одговор. У жељи да задовољи радозналост, прелиставала је књигу за књигом, богате породичне библиотеке, али како још није умела да чита наслућивала је одговоре на основу илустрација. Њена жеља за знањем расла је с годинама, а продубила се захваљујући наставнику биологије Сеаду Кухињи.
Љубав према биологији у правом смисли те речи, јавиће се у петом разреду основне школе када смо је и добили у састав редовних школских предмета. Имала сам огромну срећу да ми мој садашњи професор биологије, тада предаје биологију, тако да је кроз скоро цело моје школовање могао да прати развој мог интересовања и да буде мој ментор, истиче саговорница.
Како је расла Емилија, тако је расла и њена жеђ за знањем, те се, сем за биологију, заинтересовала и за друге гране науке. Једна лична прича условиће њену жељу да поред биологије студира и медицину. И баш као и сви научници води се хуманим циљевима.
Млади који желе да се баве науком су окарактерисани као занесењаци, људи који су у том неком свом свету маштања. Често се и саветују да нађу начин на који би уновчили своје знање и да бављење науком не доноси апсолутно никакву финансијску корист. Важи она крилатица ,,Од тога нема хлеба”. Мислим да је сам тај приступ врло погрешан, зато што свако ко се бави науком не ради то зарад било какве личне, новчане користи, већ искључиво из те крајње хумане намере, да својим знањем и својим вештинама да личан допринос развоју друштва, закључује Емилија.
Жеља јој је да се једног дана бави научним радом, али и да има контакт са пацијентима, како би пратила њихов напредак. Иако родни град носи у срцу, каже да се након завршених студија неће вратити, јер нема могућност да се бави науком у Пријепољу.
