By У засеоку Параћи у Великој Жупи, породица Џигал на око 40 ари обрадиве површине узгаја разне врсте воћа, пре свега бобичасто попут купина и малина, као и поврће, углавном за сопствене потребе. Земљу су почели да обрађују пре десетак година, уз пуно труда и искључиво личног улагања. Завршили су са бербом малине, ускоро ће почети да убирају плодове са 100 садница купине, а за релативно добар род издвајају чињеницу да имају довољно воде за заливање. Поносни су на чињеницу што као финални производ са њиховог имања пласирају домаће купиново вино.
Бинаса и Менсур Џигал почеће за који дан са бербом купине и то ће потрајати све до октобра. Прошле године су са 100 садница набрали око 700 килограма, што сматрају добром рачуницом.
Имамо среће да на нашем имању имамо два извора која су у овом моменту добро дошла. Сами смо финансирали куповину две каце и сва црева. Ми од државе нисмо добили ништа – истиче Бинаса.
Климатске промене су дефинитивно учиниле своје, с обзиром на све израженије сушне периоде. Пољопривредом се немогуће бавити без система за заливање.Тако да се и држава и ми лично морамо прилагодити томе ако се мисли наставити са овом врстом производње – каже Менсур.
За уложени труд и рад на тржишту још увек није понуђена адекватна цена.
Цена је ове године јако срамна,тако да ми сваке године од дела купина направимо вино, направили бисмо и више, али немамо средстава да уложимо у опрему. Ако ове године цена буде овако ниска око 160-170 динара, потрудићемо се да што више произведемо вина – најављује Бинаса.
Осетљива је производња с обзиром на хигијенске услове који морају бити задовољени и у тим фазама прераде мора се о сваком детаљу водити рачуна, да не би дошло до кварења. Продајемо пријатељима, познаницима, кафићима, ресторанима у овом нашем окружењу. Да би се озбиљније томе посветили, потребна је и количина, а потребно је порадити и на маркетингу – свестан је Менсур.
Породица Џигал је ове године завршила са бербом малине. Коначан биланс показује да су са 1200 садница убрали око 730 килограма. Цена је задовољавајућа, али никад није било теже за пољопривреднике да дођу до малине.
Сваку ноћ је заливана, сваку ноћ је орошавана. Да није било воде то би било 200-300 килограма, а можда би се пола већ посушило. У задње време чини ми се да малина више није црвено злато, она је постала камен о врату. Ни да је почупаш, ни да је садиш, а све због политике која се води у пољопривреди – истиче Бинаса.
Поред воћа, породица Џигал сади и разне врсте поврћа, углавном за сопствене потребе.
У Жупи кад се родиш ставе ти садаљку у руку. Пољопривреда је главна, без врта није нико.
Док климатске промене, нестабилно тржиште и лоше аграрне политике гасе многе засаде, прича породице Џигал потврђује да се у Великој Жупи, као и у многим другим деловима Пријепоља, породични засади воћа и поврћа одржавају искључиво захваљујући великом раду и личним улагањима.
