Упркос изазовима мали Зиндовићи из Косатице храбро корачају кроз живот

Упркос изазовима мали Зиндовићи из Косатице храбро корачају кроз живот

Није реткост да се издвојена одељења основних школа по удаљеним пријепољским селима затварају. Таква судбина задесила је и школу у Косатици, која је затворена 1994. године. Пре 4 године школско звоно поново се огласило у највећем селу у Србији. Након 22 године у реновирану школску зграду кренуле су близнакиње Даница и Милица Зиндовић. Од септембра њих две ће школовање наставити у 14 километара удаљеној матичној школи у Бостанима. Још увек не знају како ће путовати до школе. Екипа ТВ Форум испратила је њихов полазак у први разред, а пред полазак у пети, поново смо их посетили у њиховом дому у Косатици.

Даница и Милица Зиндовић иду у четврти разред у издвојено одељење Основне школе „Свети Сава“ у Косатици. Њихов три године млађи брат Радомир ученик је првог разреда.

Њих живот никада нија мазио. Даница и Милица су имале три, а Радомир тек што је напунио годину дана када им је умрла мајка. Бригу о деци, али и о целокупном имању преузео је отац Жељко уз помоћ бабе Станке и деде Живорада. Да невоља буде већа пре седам месеци Станка је преминула па је сав терет око деце и старог оца, пао на његова плећа.  

Са једне стране је тешко да теже не може бити, а са друге стране када погледам децу иде то глатко. Устанеш рано, омркнеш, Другим речима живимо како морамо – каже Жељко Зиндовић. 

Мали Зиндовићи су одлични ђаци, воле школу и на време испуњавају своје обавезе.

У школи ми је лепо. Дружим се са другарима. Омиљени предмети су ми ликовно и музичко зато што волим да цртам и да певам.

Слично размишља и пет минута млађа Милица.

Мени је у школи добро. Највише волим ликовно због тога што највише волим да цртам. У школи има четворо ђака. Моја најбоља другарица се зове Ивана и она ми у свему помаже када нешто не знам – каже Милица, док мали Радомир највише воли математику.

За разлику од вршњака у граду, када заврше своје школске обавезе, Даница, Милица и Радомир ретко када имају времена за игру јер су десна рука оцу у обављању скоро свих послова на имању од 10 хектара.

А посла има јер Зиндовићи гаје седам крава, три јунице, овце, свиње, кокошке.  

Помажу ми све. Ложе ватру, доносе дрва, спремају ручак, кувају кафу. Не знају баш све али доста ствари знају саме да спреме. Осамостаљују се хвала Богу, прилично су самостални – поносан је жељко на своју децу.

Кад дођу из школе деца прво заврше домаћи.

После тога перем судове и помажем тати у пољопривредним пословима – каже Даница додајући да јој ништа од тога није тешко јер жели да помогне оцу.

Послове су расподелиле саме.

Један дан она пере судове, други дан ја, а када она пере судове ја спремам ручак и тако наизменично – додаје Милица док Радомир свој допринос даје тако што помаже оцу око крава и оваца, а често донесе дрва и ложи ватру.

Даница и Милица ове године завршавају четврти разред. Пети ће наставити у школи у Бостанима која је од Косатице удаљена 14 километара. Жељко је оптимиста да ће се до септембра наћи решење за организовани превоз деце до школе.

Поднели смо неки захтев општини. Општинско веће ће о томе одлучивати у сарадњи са школом. Надам се да ће то бити решено позитивно. У супротном ја услова да их водим немам,а да их пустим да саме путују 14 километара то је неизводљиво – забринут је Жељко, а како ће путовати до школе брину и Даница и Милица.

Не жале се на свој живот. Близнакиње су скромне у свему па и у жељама. Обе би волеле да имају лап топ. Поред тога Даница би волела понекад да оде у играоницу, док Милица прижељкује да има своју собу. Већ сада Даница и пет минута млађа Милица знају шта желе да буду када порасту.

Волела бих да будем учитељица пошто волим да предајем ђацима – искрена је Даница док Милица сања да једног дана постане докторка јер воли да помаже људима.

А до тада, мораће да науче још много лекција. Ону најважнију, животну, ова деца већ су научила.

Подели на мрежама

Повезани чланци