By Проблем паса луталица би могао бити решен системским и свеобухватним приступом, каже овдашњи ветеринар након напада на седмогодишњу Ангелину Стиковић 9. јула у дворишту породичне куће. У поплави нових вести и догађаја, пажња коју је напад изазвао је спласла, али је проблем остао, а могао би се решити, тврди овај стручњак, уз поштовање закона и укључивање свих релевантних служби и институција у тај процес.
Како би се смањио броја паса луталица потребно је деловати на три фронта, сматра ветеринар са вишедеценијским искуством и који је желео да остане анониман. Оно што би најпре требало предузети, како би се постојећи пси хумано уклонили са улице, је формирање хигијеничарске службе при Јавном комуналном предузећу „Лим“, која би хватала псе и транспортовала их до ветеринарске установе. Ту би се обављала кастрација мужјака и стерилизација женки. Тако би се спречило касније парење паса, а самим тим и рађање нових. Након обављене хируршке интервенције, вакцинације, чишћења од паразита и адекватног обележавања, пси би били враћени на улицу, на којој би биологија одрадила своје и они би, када за то дође време, угинули. Ове услуге може да изврши скоро свака ветеринарска амбуланта у Пријепољу или околним градовима. Најбитније у свему је да би то смањило период чекања на интервенције служби комуналних предузећа из других градова, са којима локална самоуправа сада склапа уговоре и плаћа им ове услуге.
Знатно безбеднија варијанта је оснивање азила, каже ветеринар, јер то што су пси прошли све претходне процедуре не гарантује да након пуштања на улицу неће напасти људе или домаће животиње. Ова варијанта је и хуманија, ако би азил фунционисао на прави начин. Животиње би у њему биле збринуте, а тамо би могле да чекају и потенцијално удомљавање. Имале би довољно простора за живот, обезбеђену храну и сталну здравствену заштиту. Такође, додаје ветеринар, не сме се занемарити ни што би отварање азила обезбедило нова радна места и зараде за људе који би се бринули о псима. Они не морају бити школовани и таква установа не мора нужно запошљавати доктора ветеринарске медицине или ветеринарског техничара, што би могло представљати препреку за њено отварање. Недостатак овог кадра може се превазићи склапањем уговора са неком од постојећих ветеринарских установа. Они који желе пса могу га покупити и са улице, али они смештени у азилу су гарантовано вакцинисани и здрави и то је много сигурније место за одабир кућног љубимца. Варијанта отварања азила је скупља, али, с обзиром на какве се све друге, мање битне, ствари даје новац, она се заправо исплати, сматра наш саговорник.
Ако се, међутим, не реши други део проблема са псима луталицама, све ово претходно нема никаквог смисла: мора да се спречи прилив нових јединки у наш град и околину. То се једино може урадити подизањем свести људи, односно поштовањем постојећих прописа и закона. Наиме, закон каже да сваки пас и мачка старији од три месеца морају имати пасош, бити обележени микрочипом и једном годишње вакцинисани против беснила. Уколико пас не иде у лов. Ако се ради о ловачком псу онда се вакцинација против беснила мора обављати два пута годишње. Уколико би пас био пронађен на улици, моментално би, уз коришћење веома јефтиног читача чипа и увидом у Вет Ап (VetUp) систем, било могуће пронаћи власника, који може бити правно или физичко лице. На тај начин се врло лако може пронаћи и казнити одговорно лице, јер су сви његови подаци евидентирани у пасошу и систему. Међутим, на територији наше општине је знатно већи број неевидентираних паса у односу на оне „са папирима“, тврди ветеринар. Ово се поготову односи на ловачке псе. Каже да је основни разлог тај што се неодговорни власници могу својих паса, који им више не требају из било ког разлога, решити пуштањем на улицу без икаквих последица. Да би се ове злоупотребе спречиле неопходна је координација и одговорност у раду правосуђа, МУП-а, ветеринарске, комуналне и ловне инспекције, сматра ветеринар.
Трећа ствар, али не мање битна, је раширеност овог проблема, због чега и све до сада набројано не би било довољно, ако би се спроводило само на територији једне, у овом случају наше општине. Наш саговорник каже да ништа боља ситуација није ни у ближем и даљем окружењу, а комшије се понашају по принципу „бриго моја пређи на другога“. Другим речима, своје уличне псе пребацују на територију суседних општина, а ни оне њима не остају дужне, па се прави врзино коло. Дакле, треба спречити довођење паса из других општина, односно овај проблем се мора решавати истовремено у свим локалним самоуправама и све општине или градови морају се понашати по слову закона. Само деловањем на сва три фронта може се решити овај велики проблем, који временом постаје све већи, завршава наш саговорник.
Већ годинама се из локалног буџета троше вишемилионске суме за одштете због уједа паса луталица и штете које направе. Наредних дана ћемо представити те податке и проверити каква решења нуде надлежни.
Пројекат „Локал прес Лаб 2.0“ је развијен и подржан од стране програма „Медијски инкубатор за Западни Балкан“ Free Press Unlimited, који је финансиран од стране Министарства спољних послова Холандије а реализују га чланице ПУ „Локал прес“.
