Аутор/ка: Асфалтни пут за село Штитково у нововарошкој општини пролази испод куће Миланка и Радивојке Калајитовић, али крак према њиховој кући није урађен. Нершени имовинско правни и међуљудски односи додатно отежавају живот овој породици.
Са прозора своје куће Радивојка и Миланко Калајитовић гледају на асфалтирани пут који води до села Штитково у нововарошкој општини. Гледају и на споменик Вуку Калајитовићу поред истог пута који су други подизали и славили његово име. Они живе своје животе и злу судбину да до своје куће још увек немају пут приписују презимену.
То црно, проклето презиме четничког команданта Вука Калајитовића, рођеног у овом селу, многи не могу да поднесу. Социјалисти посебно, а они владају деценијама у Новој Вароши – каже Радивојка Калајитовић, рођена Пурић са Златара.
Други проблем су нерешени имовинско правни односи. Пре 40 година Миланко је продао пар волова и уплатио суду у Новој Вариши да изађе и изврши деобу имовине. Какотада тако и данас… Читав век провешће радећи на земљи а умреће без земље. Заједничка имовина је око 40 хектара. Ништа се не води на његово име.
Да је земља подељена ја бих живео добро и све би било згодно. Овако је грдно. Нити имам куће, нити имам земље. Ја радио, вуко… комшије помагале на позајмицу… ја им враћао и тако се скућио… и опет кад погледаш немам ништа – каже Миланко и показује нам признаницу од суда да је пре 40 година уплатио Суду у Новој Вароши да изађе на лице места и изврши деобу имовине. То је тада вредело као пар волова које је продао.
Општина није заинтересована да решава њихов проблем. Пут би пролазио кроз туђа имања, сродника и комшија. Разумевања и солидарности нема. Радивојка је саинвалидитетом од своје дванаесте године. Док је чувала овце ударила се прутом у око и остала без десног ока.
Ево седамдест трећа ми је година. Са овим једним оком се борим цели живот. И на њега ми се навукла мрена. Ишла сам код лекара, али нико не сме да се усуди да ме оперише. Могу остати и без њега па шта ћу ако оћоравим скроз – плаши се Радивојка.
Кроз њихово, заједничко, неподељено имање прошао је водовод за Нову Варош и нису бранили само су тражили да добију пут.
Нико вам не брани. Копајте куд оћете, рекли су тада. Ено прокопали су људи доле кроз луку. Порасла трава и не види се куд је канал. Надали смо се путу, али ништа. Изоловали су само нашу кућу. Све то чини локална власт из Нове Вароши и све због тога што им смета наше презиме Калајитовић – каже Радојка.
Миланко и Радивојка нису излазили на изборе, јер су, како рече Радивојка, грађани трећег реда.
За кога да гласам? Седам крава сам имала, свега ми. Продали смо и остали на две. Немам пута и нико не може да ми приђе камионом да продам млеко – жали се Радивојка Калајитовић.
Велики жал и муку имају Калајитовићи из Штиткова. Син јединац, који је у Ђаковици бранио Косово и Метохију, није са њима. У Чачку зарађује за хлеб. У Новој Вароши нема посла за њега а од толике земље не зна шта је његово и где да се врати. Своју тугу и очај Радивојка претаче у стихове.Првом збирком песама „Појање под Јавором“ отворила је душу и осветлила, зарад незаборава и поуке, многе туге и муке рода свога и нашега. Осликала је стрепњу и тугу мајке, страдање и понос једне генерације младих људи, који су својом одбраном земље заслужили да се упамте кроз песме мајки које су стражариле далеко од њих. У нади и чврстој вери да су правда и срећа споре али достижне добри људи су јој штампали књигу.
Више у видео прилогу:
