By Са повећањем права жена у друштву, побољшан је и положај у уметности. Али, то и даље не значи да су оне равноправне са својим мушким колегама. Иако је све више оних које завршавају факултете уметности, у подручју рада већина их остане невидљива, због инситуционалних препрека.
Пут жена од муза и модела до признатих уметница био је дуг и још увек све стазе нису утабане. Њихова еманципација почиње седамдесетих година прошлог века, када почињу активно да учествују у друштвеним и политичким процесима. Али, још увек их ретко има у књигама и научној литератури.
Сада их има више, користимо се литературом у савременој уметности која то доказује, али још увек није једнако. Од праисторије до неког модерног доба, ту готово да нема жена, тек по која – каже керамичарка Љубица Јоцић Кнежевић из Београда.
Олга Ђорђевић Миленковић, сликарка из Ниша, сматра да је од свих уметности, у ликовној уметности било најмање заступљених жена.
Књижевнице и музичарке су раније се избориле за своја права. Ликовне уметнице су најкасније добиле своје животно остварење и потврду као уметнице које су равноправне са мушкарцима. Мислим да је и само друштво негирало постојање ликовних уметница и ту не мислим само на Балкан као конзервативну средину, мислим на цео свет.
Један број уметница је у ситуацији да морају да одложе родитељство због професионалних обавеза. Како ускладити те сегменте живота, за многе је изазов.
У мало већим срединама је тај поглед на жена – породица, односно да жена мора да брине о кући и деци, мислим да се ту померају границе у последњих неколико генерација, али има и јако пуно одрицања. Али, ако се родитељи подједнако баве својом децом, онда се и очеви одричу свог слободног времена. То је све јако индивидуално – мисли Ребека Абдагић, сликарка из Сарајева.
Иако су се жене током историје бавиле уметношћу, њихов рад је у поређењу са радом мушких колега, често потцењен. Још увек се крчи пут за уметнице када је у питању њихова заступљеност у сталним поставкама у културним институцијама.
Ово јесте свет мушкараца, морам тако рећи, доминантни су на свим пољима. Нама женама предстоји само борба, али не за неку надмоћ, како се често окарактерише, него управо борба да покажемо да смо врло способне, јаке и да наша уметност и стваралаштво, може бити потпуно садржајно. Али, то ипак зависи од онога ко је изабрао тај пут, односно од њене личне снаге и истрајности да се покаже јаком особом, али не као мушкарац – каже графичарка Гордана Петровић.
Кроз историју, многе жене покушавале су и успевале да изграде своје место на уметничкој сцени, али углавном су ишле против наметнух система вредности. Зато су скоро увек биле у позицији да морају да бирају – да ли да буду жене по мери друштва или уметнице. Оне које су изабрале ово друго, свакако су олакшале пут за све уметнице које данас стварају на нашим просторима.
Текст је настао у оквиру пројекта „Културни обрасци и родна равноправност“ суфинансираног из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања.
