By На дневном нивоу особе које болују од дијабетеса доносе много више одлука него оне које га немају. То каже Пријепољка Елдина Шеховић која са овом болешћу живи већ 24 године. Дозирање инсулина, прилагођена исхрана, али пре свега дисциплина, њена су свакодневица. Како изгледа живот особе са дијабетесом и које све врсте подршке су неопходне, говорила је за нашу телевизију, а поводом Светског дана борбе против дијабетеса који се обележава 14. новембра.
Борбу са дијабетесом Тип 1 Елдина Шеховић води још од првог разреда средње школе. Сећа се да је био 7. мај када је сазнала за дијагнозу, а претходили су јој класични симптоми: сува кожа, потреба за водом и слаткишима, губитак телесне тежине. На првом прегледу јој није откривен повишен ниво шећера, јер лекари нису узели у обзир тај параметар.
Аларм је била ситуација када сам ја изгубила способност кретања и замагљен вид. Тада сам хоспитализована. Лекари нису могли да ми измере тачан ниво шећера у крви, одмах сам послата у Здравствени центар Ужице у току ванредне ситуације јер је било бомбардовње. По пријему су ми измерили шећер и вредност је била 36,6. Ја нисам имала генетске предиспозиције да добијем ову болест, већ је проузрокована вирусном инфекцијом – присећа се Елдина.
Истиче да су саопштавање дијагнозе теже поднели њени родитељи него она, јер била је млада и још увек несвесна озбиљности ове болести. Данас је мајка двоје деце, која су јој заједно са супругом велика подршка.
Моја ћерка је имала шест година када ме је затекла у стању гликемијске коме. Тада је позвала мужа и он је одмах дошао и позвао хитну помоћ. Она је моја хериона. Морам да истакнем да то стање гликемијске коме има катастрофалне последице. То може да буде потпуно слепило, а врло често може имати и за последицу смрт – појашњава Елдина, која се у овом стању нашла више пута, али без тежих последица.
Елдина ради посао који воли, учитељица је од 2008. године. Сваки дан проводи свесна да ништа не сме да препусти случају.
Шећер у току дана мора се мери пре обављања било какве активности. Пре него што сам дошла овде, морала сам да измерим колики ми је ниво шећера. Пре наставе ја морам да измерим колики ми је шећер, да знам колико ћу да једем, шта да једем. То је просто нешто што мора констатно да се прати – прича Елдина о свакодневној борби и дисциплини.
У општини Пријепоље нема саветовалишта за дијабетичаре, а требало би, сматра Елдина. Можда би то смањило и дискриминацију, коју понекад и сама доживљава.
Није ми жао када ме дискриминише особа која не зна да имам дијабетес, али ми је жао када се то деси од особе која зна да имам дијабетес и када свесно дискриминише моју потребу да узмем инсулин – невољно истиче Елдина.
Едукација најмлађих један је од начина да се помогне особама са дијабетесом.
Поред тог васпитања и образовања, који су задаци свих нас који радимо у школама, акценат би требало да ставимо и на здравље ученика. Апелујем на све вртиће и школе, пошто је новембар месец дијабетеса, да у оквиру својих свакодневних активности и тимова за заштиту здравља ученика, организују неке радионице и предавања, како би се сви упознали са овом болешћу и како би могли да правилно реагују, ако би некоме било потребно – подсећа Елдина на важност едукације свих.
Тренутно је на четири дозе инсулина, по потреби и пет. Искуства о овој болести прикупља са разних страна, а чланица је и Удружења „Дијабетес револуција“ које петицијом тражи сензоре за дијабетес за сву децу.
Сензори су као неки фластер који се подеси или на надлактицу, или испод пазуха, чак може и на бок. Аларм се укључи када је шећер низак или висок. Предност је што не морају људи са дијабетесом стално да се боду. Постоји апликација која мери ниво шећера – каже Елдина.
Подаци кажу да 10% популације у Србији, као и у Пријепољу, има дијабетес. У Пријепољу је укупно десеторо деце рођенo од 2006. до 2016. године код којих је дијагностикована ова болест. Светски дан борбе против дијабетеса обележава се 14. новембра, на дан када је рођен Фредерик Бантинг, научник који је са Чарлс Бестом 1922. године открио инсулин.
