By Међу плејадом успешних спортиста који су име Пријепоља прославили и ван граница наше земље је и рукометаш Миљан Пушица, који се још као 17-годишњак отиснуо у свет професионалног спорта. Иако његов животни пут није био ни мало лак, захваљујући огромној упорности и безрезервној подршци породице успео је да изгради веома успешну каријеру, коју је крунисао наступима у дресу репрезентације Србије. Паузу између две сезоне искористио је за боравак у родном Пријепољу где, како каже, највише воли да проводи време.
Прве рукометне кораке Миљан Пушица је направио у родном Пријепољу. У жељи да још више напредује, са свега 17 година, пут га је одвео најпре у Лазаревац у екипу “Колубаре”, а потом у екипу „Нови Београд“. Након годину дана прелази у „Црвену Звезду“. Иако су услови обећавали, Звезда, као и претходни клубови, није имала пара да плаћа своје играче, па се нашао пред великом дилемом – наставити даље или се вратити у Пријепоље. Међутим, тада стиже позив из „Војводине“ и то је, према његовом мишљењу, одредило даљи ток његове каријере.
Тада сам дошао из Звезде где није била сјајна ситуација. Дошао сам у Војводину која је имала веома доброг тренера. То је био један изузетно озбиљан пројекат, да се направи један озбиљна Војводина, један озбиљан клуб тако да сам ту имао и мало среће да ме позову и да ми дају шансу. Показало се касније да је то била добра одлука која је резултирала једном успешном сарадњом – почиње своју причу репрезентативац Србије Миљан Пушица.
Добре игре у „Војводини“, са којом је током две године играња освојио две титуле првака Србије , отвориле су му врата бројних иностраних клубова, а понуде су стигле из Словеније, Немачке и Пољске. Одлучио се за Пољску, где је за „Вислу“ одиграо три успешне сезона, а онда одлази у Немачку, у једну од најјачих лига света. Тамо се задржао пет година наступајући за екипу „Миндена“.
Њима је рукомет тренутно други спорт у држави по јачини Доста се улаже, доста се прави тих акција и маркетиншких догађаја тако да је то једна изузетно добра држава за сваког спортисту који жели тамо да игра рукомет. То је један пут који не бих мењао. Желео сам да то буде још успешније и боље, али нисам успео у неким стварима, али тај пут неког мог одрастања и тог сазревања у иностранству ипак не бих мењао, јер ми је помогло доста у животу, али и у мојој каријери – сматра Пушица.
Сан скоро сваког детета које одлучи да се бави спортом јесте да једног дана постане репрезентативац своје земље. Миљану је то пошло за руком 2013. године када је први пут добио позив селектора Владана Матића. Од тада је забелижио четири наступа на европским и једно учешће на Светском првенству.
Играти у репрезентацији је један изузетан осећај. Цела та моја каријера и моје битисање у рукомету заснивало се на томе,гледајући те играче који су играли пре мене, легенде рукомета које су носиле репрезентативни дрес. Маштали сте да играте са њима, да вас гледа цела Србија, да вас гледа цела фамилија, да будете у центру пажње. То је, слободно могу да кажем, један велики престиж за мене, али и за сваког спортисту који игра у репрезентацији. У рукомету, али и у сваком другом спорту, у клубу играте за новац или за неко доказивање, док у репрезентацији играте искључиво из срца – искрен је леви бек репрезентације Србије специјализован за одбрамбене задатке..
Током своје каријере имао је две тешке повреде. Због једне од њих, коју је задобио играјући у Немачкој, био је на ивици да заврши играчку каријеру. Међутим, упорношћу и великом жељом успео је да се врати на терен и да поново заигра у репрезентативном дресу. Највећу подршку у тим тренуцима, као и кроз читаву каријеру, имао је од своје породице којој је јако привржен.
Ја сам имао изузетну подршку од моје мајке и моје сестре, а касније и моје супруге. Та подршка не може да се мери ни са чим. Када вам је најтеже, када мислите да нема излаза, они су ту да вам врате наду. Самим својим присуством, самом жељом и вољом да вам помогну, они вам покажу пут којим треба да идете – са пуно емоција нам говори Миљан.
Где год га је спортски живот водио, свој родни град је увек носио у срцу.
Волим да дођем овде када год могу. Волим да будем овде, да осетим ту драж које Пријепоље има, да осетим мирис Пријепоља тако да сваки слободан тренутак проводим у Пријепољу и покушавам што више да будем овде.
Да би деца била активна,здрава и срећна, неопходно је да се баве спортом, поручује Миљан Пушица.
Деца се кроз спорт много више друже, склапају пријатељства, уче се о пријатељству, уче се о супарништву, односно ривалству. То је изузетно важно, јер ће кроз живот имати много борби кроз које ће морати да прођу. Имаће доста пораза, имаће доста победа, али што пре науче то да изнесу, то ће бити боље по њих. Посебно је важно да се деца баве спортом од најранијег детињства, јер је они морају да се развију што боље, да изграде своју мускулатуру, да изграде свој став и то се најбоље развија док сте млади, док сте још деца и док се развијате у потпуности – поручује Пушица који уз одлични играчку каријеру приводи крају своје студије на Факултету за спорт и физичку културу.
Миљан се после скоро девет година проведених у иностранству прошле године поново вратио у српски рукомет, у екипу „Војводине“, клуб који га је винуо у рукометне висине. Његова прича о освајању тих висина уједно је и порука свим младим људима који крећу његовим стопама.
