У пластеницима Саније Малагић: Све је то ризик, али без ризика нема ништа

Пластеничка производња поврћа је већ 10 година главно занимање породице Малагић из Ивања. За продају производа насталих у пластеницима задужена је Санија, која је била и инцијаторка да заједно са мужем и сином започне овај бизнис.

946
0
SHARE

Пре више од 10 година Санија Малагић остала је без посла након дуго година рада у конфекцији ИРИС. Суочена да мора обезбедити егзистенцију за своје двоје деце, са мужем је смишљала начине како да превазиђу тежак период.

Ми почели били нешто да шијемо, производили чаршафе и јастучнице. Међутим, ни то нам није ишло, народ није имао пара. Онда сам ја видела на пијаци како људи ово продају и упорно сам била за то. Муж и није био баш за то, али син јесте. И онда смо почели да набављамо један по један пластеник и надам се да ћемо још да проширимо. Први пластеник стоји и сад, не дам да га развале. Дрвени је пластеник, пошто нисмо имали пара да купимо пластеник, па је муж направио од дрвета – каже Санија Малагић.

Санија истиче да је у овом послу важно бити поштен да би се опстало на тржишту. Муштерије су то препознале, па се због тога током целе године у њених 11 пластеника нађе неко поврће.

Сад тренутно пресада: паприка, парадајз и имам један пластеник празилука. Зими буде салата, блитва и претежно спанаћ. Кад се то макне, онда се сади пресада. Кад макнемо пресаду, онда расађујемо паприку, парадјаз … Углавном, пластеници никад нису празни. Да би се опстало, мора тако. Ако се ради једна култруа у току године, онда те нема ниђе.

Рад код неког и за неког другог јој је из тренутне перспективе незамислив, али је свесна свих ризика који са собом носи сопствени бизнис.

Све је то ризик у пластеницима. Деси се да их не отворите на време, може да сагори од сунца сав засад. Мени је скоро ветар поцепао пластеник. Све је то ризик, али без ризика нема ништа. Много је лакше радити осам сати и доћи кући, него овако: дођеш кући с пијаца, мораш да спремиш да се једе и трк њива до црне ноћи. Некад буде 10 сати, ја још нисам у кућу ушла.

Одлучила је да робу не продаје на велико, већ на пијаци.

Продајем сваки дан, осим недеље. Много је тешко бити на овом камену и чекати да муштерија приђе да узмеш динар. То је врло тешко, али шта ћу, боље нема.

И док чека муштерије да сврате, њене руке не мирују. Заузете су плетењем, јер Санија свој радни дан који по некад траје и по 15 сати, не жели да протраћи у празним причама.

NO COMMENTS

LEAVE A REPLY