Самедин Ровчанин: Ретки су појединци који мобилишу друге младе људе

Самедин Ровчанин: Ретки су појединци који мобилишу друге младе људе

Имао сам прилику да путем интернета пратим реализацију пројекта „Млади-активни грађани локалне заједнице“ који је Форум жена Пријепоља спроводио почетком 2018. године уз подршку мисије ОЕБС-а у Србији. Пријепољцу који се бави омладинском политиком од 2012. године, потпредседнику највишег представничког тела младих у Србији (КОМС) и омладинском делегату Републике Србије у Уједињеним нацијама, је од великог професионалног и личног интереса  било да дозна на који начин моји млади суграђани и суграђанке доживљавају своју улогу и будућност у друштву.

Колективно искуство генерације актуелних средњошколаца, када је у питању  партиципација у друштву,  није се значајно променило у односу на неке раније генерације којима нису били доступни модели и алати за партиципацију који стоје на располагању данашњој омладини. Где је онда запело?

Појам активног грађанства је скопчан са разумевањем грађанског друштва и коришћењем средстава која грађанима стоје на располагању. Пријепоље, као ни многе друге средине у Србији, није имало промену свести становника која се односи на разумевање потреба изван оних егзистенционалних. Дакако, нећемо порећи да се живи тешко и зарађује са муком, али зар се не чини оправданим питање да ли бисмо чак и када би нам све основне потребе биле задовољене, знали и смели да будемо активни грађани?

У друштвеним процесима око нас, који су динамичнији него било када у људској историји, као појединци можемо бити пасивне жртве, корисници и активни учесници у друштвеним променама.

Највећи број младих, нажалост, задржава се у првој категорији и остају пуки поданици животне рутине, често несвесни могућности које им стоје на располагању за лични и професионални развој, али и за допринос друштву.

Корисници би били они који су имали мало среће да до њих допру или да сами потраже информације како да организују грађанску петицију, где да волонтирају, на који програм средњошколске или студентске размене да се пријаве, како да пронађу бесплатан курс језика који их занима, како да се кандидују за школски или студентски парламент. Статистички незнатан број је храбрих, оних који су активни учесници, агенти промена: то су ретки појединци који мобилишу друге младе људе, учествују у осмишљавању јавних политика, глобалне трендове прилагођавају локалним потребама, а локалне потребе претварају  у инвестиционе пројекте и снагом знања и сањарења делују на изградњи ефикасних институција и стварању грађанског идентитета у свом непосредном окружењу.

Читалац се неће преварити ако помисли да актуелни образовни систем делује изразито дестимулативно на младе из последње категорије, неубедљиво и повремено прави тек симболичне искораке ка младима из друге и готово по правилу са високом дозом посвећености производи младе људе из прве категорије, оне који на нивоу пунолетства нису заинтересовани за укључивање у било који облик друштвеног активизма, оне који убедљивом већином апстинирају и на изборима, оне који, лирски речено, „брину бригу само за свој спас“.

Допринос пасивизираном односу према свему изван својег Ја даје и социо-културолошко дистинктивно обележје овог краја које наглашава једну посебну врсту фиксираности, непокретности у друштвеном статусу  маргинализованих група као што су жене, стари, млади. „Млад си – твоје је само да учиш“, „женско је само да рађа“ и слично. Допринос даје и страх да ћемо бити негативно издвојени од других ако по било ком обележју покушамо да искочимо изван просека, али о том феномену малих средина које фаворизују просечност у сваком смислу је већ нашироко образлагао Радомир Константиновић у свом делу „Филозофија паланке“. Допринос, на крају, даје и неадекватан институционални оквир у коме нису у потпуности изграђени ефикасни механизми партиципације са мерљивим индикаторима који би анализирали њену успешност. Наведени елементи у својој укупности креирају непопуњиву празнину која остаје иза свих младих који би могли, који би у праведнијем друштву морали да буду консултовани, питани, позвани, делегирани, изгласани.
Такви су управо средњошколци из прилога са поменутог Пројекта чију реализацију сам пратио на ТВ Форум. Још увек довољно млади да могу без кривице да сањају како заједнички управљају решењима за своје проблеме  и буду убеђени да су важни а опет довољно одрасли и информисани да им приче о животу у Немачкој, Шведској или Аустрији представљају сасвим извесну могућност.

Сви који раде са младима, можда не могу да промене Пријепоље али могу да мењају и чине активнијим, образованијим, информисанијим младе Пријепољце. А то му на крају дође на исто.

Аутор: Самедин Ровчанин, Омладински делегат Републике Србије у Уједињеним нацијама

Подели на мрежама

Повезани чланци