Радоман Баковић – Србин: Губитак ноге није ме спречио да обављам уобичајене сеоске послове

Радоман Баковић – Србин: Губитак ноге није ме спречио да обављам уобичајене сеоске послове

Педесетдеветогодишњи Радоман Баковић – Србин рођен је и одрастао у селу Брајковац. Био је први радник када је 1986. године отворен погон ТК „Љубиша Миодраговић“ у Каменој Гори. Након 16 година рада и супруга и он остају без посла, а само две године касније почели су и први проблеми са ногом. Упркос благовременом лечењу и неколико операција у Београду доктори су били приморани да му ампутирају десну ногу, коју је захватила гангрена. Велики шок и за њега и целу породицу, али Радоман није дуго очајавао. Губитак ноге није га спречио да настави са нормалним животом па је убрзо након тога почео да вози трактор, цепа дрва, јаше коња, гаји пчеле…

На имању од 26 хектара гаји 4 краве и јуницу, 15 оваца, коња, три свиње које су већ у сушници, а пре неколико година засадио је 3 000 садница малине. Зиме су овде јако дуге и хладне, па је Радоман на време исцепао и сложио више од 12 метара дрва. Све то уз осмех на лицу и незаустављиви оптимизам. Иако има протезу, све ове послове обавља са штакама.

Прво ми је лакше овако. Могу ја да носим протезу, али када сам у граду. Шетам ја добро са протезом. Имам и ону која се превија у колену и другу без зглоба. Међутим пуно је боља и сигурнија ова која се превија. Она зна и да клецне и где год станем она се превије. Једина предност протезе је спољни изглед. Али, шта ћу …смета ми. Ја са једне стране одем фино али кад се вратим ја сам се већ издигао. Да бар може да се штелује па у реду. Ја бих је смањио, али бих опет са друге стране морао да је повећавам. Али не могу ја то стално тако да радим. И жуља ме. Не можеш ти то да наместиш – каже Радоман Баковић.

Како каже, најбитније је да је кроз све недаће које су га задесиле остао психички стабилан.

У свему томе највећа подршка му је супруга Вера и тројица синова, који су због посла отишли из Брајковца. Ипак, највећи терет пао је на супругу, која тек у ретким тренуцима има времена за одмор.

Док см радили имали смо плату, фино се живело. У децембру 2003. остали смо без посла, а већ у фебруару 2004. почео је да иде од доктора до доктора. У мају је већ била прва операција, деца се школују, после се све то тако издешавало…нисмо се дали, борили смо се. После се десило то што се десило…Али децу нисмо хтели да спутавамо да остану овде због нас, јер овде нема перспективе – храбро прича Вера Баковић.

Са инвалидском пензијом од 15 хиљада динара тешко се живи, а држава, како каже Србин, не води довољно рачуна о особама са инвалидитетом.

Предавао сам два или три пута за туђу помоћ и негу али не дају. Не знам шта онда они ту траже, ваљда неке услове, да си непокретан скроз, да не видиш…не знам стварно. Али није то фино од стране државе. Мало воде рачуна о особама са инвалидитетом. Не знам, можда некоме и дају ту помоћ, ја је нисам добио… али шта ћу – са разочарењем у гласу прича Радоман.

Упркос чињеници да је остао без ноге Радоман је себи и другима показао и доказао да жељом, радом и упорношћу и особе са инвалидитетом могу уобичајено да живе и раде.

Опширније у видео прилогу:


Подели на мрежама
Новинар

Повезани чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *