By Упркос спиналној мишићној дистрофији, која јој је дијагностикована са непуних годину дана старости, Амина Мулагановић, ученица 2. разреда Основне школе “Владимир Перић Валтер” одличан је ђак и не скида осмех са лица. За Аминину велику љубав према животу и жељу за образовањем најзаслужнији су њени родитељи, који су се, поред бриге за њено здравље, увек трудили да Амина одраста у позитивном окружењу.
Аминина спаваћа соба се свакога дана на 2-3 сата претвара у учионицу, где она са учитељицом Иваном, уз помоћ импровизоване табле и школске клупе, вредно прелази задато градиво.
“Волим да идем у школу, одличан сам ђак, а омиљени предмети су ми ликовно и математика. Волим што имам могућност да идем у школу као и сва друга деца и што ми долази учитељица”, каже Амина.
Иако је званично уписана у одељење друго један Основне школе Владимир Перић Валтер, Амина градиво савладава код куће, са учитељицом Иваном, а само понекад, када је лепо време, посети и другаре у школи.
“Ја видим да њу настава чини срећном. На пример, скоро је била прехлађена и њена мајка је звала да одложимо час, међутим она није била за то, рекла је да она не жели да пропушта те часове. Амина учи све као и деца у школи, с тим да је ослобођена физичког васпитања. Она има и контролни као деца у школи. Одличан је ђак и има све петице”, каже њена учитељица Ивана Нешковић.
Како би створили услове за Аминино лечење у кући и похађање наставе, њени родитељи су уложили, и свакодневно улажу, велики рад и труд.
“Са једанаест месеци је откривена њена болест, након чега смо ишли на разна испитивања у Београд. Све је било уреду до пред њен други рођендан, када је добила температуру, која је била одскочна даска за даљи развој њене болести. Тада се она тешко разболела, били смо у Београду, уграђене су јој је гастростома и трахеостома, да би се секрет избацивао уз помоћ аспиратора и да би се хранила, јер због своје болести, слабости мишића, она не може да гута и жваће”, каже Аминина мајка Азра.
Аминин отац Суад каже да цела породица живи за Амину.
“Једноставно, наше животе смо подредили Аминином здравственом стању. Све је то проузроковало мањак наших жеља и амбиција, да би се могли посветити Амини. Наравно, уз сву ту негу, трудили смо се као родитељи да с осмехом увек улазимо код Амине и да сваки контакт са њом буде са осмехом, да би у њој пробудили жељу за животом. То смо, мислим, и успели, тако да је Амина сад пуна живота и пуна жеља, као и сва друга деца њеног узраста”, каже Аминин отац Суад.
Поред жеље за учењем и дружењем, Амина нам је овом приликом открила и једну своју специјалну жељу.
“Волела бих да имам таблет рачунар, да комуницирам са мојим другарима и са читавим светом, зато што ја не могу да изађем и да се са њима дружим”, каже Амина.
Уз сталну медицинску помоћ родитеља и асистенцију учитељице, Амина наставља свој образовни пут, у нади да ће напретком медицине бити могуће и њено излечење.
