“Када бих објавио све оно што знам, врло вероватно да би ме неко убио, или бих барем добио озбиљне батине”, написао је Вељко Лалић у уводној колумни новогодишњег издања “Недељника” и на тај начин врло недвосмислено објаснио однос медија и друштва у којем живимо. Црвене границе се не смеју прећи, осим ако не желите да ходате по танкој жици, окружени личним обезбеђењем које уопште нисте тражили.
Када радите у једном локалном медију, у једном малом граду где практично сви знају све а нико не зна ништа, ходање по танкој жици обично значи пуко обитавање, које проистиче из политике потпуног незамерања са локалном влашћу, од чије (не)милости практично зависите. Веома је важно да се не замерите чак ни шурњаји неког локалног политичара, јер су те родбинске везе у тим малим градовима практично неуништиве и представљају веома јаку спону између власти као центра одлучивања и рецимо породичне славе, где се уз богату трпезу распреда, али и доносе важне одлуке, које могу бити епохалне у решавању нагомиланих друштвено-социјално-економско-политичких проблема.
Одлука о исељењу ТВ “Форум” из Дома културе је свакако одлука тог ранга.
Решавање нагомиланих проблема, власт је почела од највећег, односно обрачуна са једином информативном телевизијском кућом у општини, што на неки начин потпуно разумем, па сам у приватним разговорима и истакао да је за мене ово потпуно очекивана одлука. Мишљења сам да је ова врста притиска на ову телевизију начин да власт почне решавање неких осталих проблема. Јер када притиском онемогућите нормално извештавање и рад новинара, биће мање разговора о неким другим проблемима, а проблем о коме се не прича практично и не постоји, тако да ће мудрост ове одлуке оставити свакако далекосежне последице.
Рецимо, проблем са депонијом “Стањевине” неће постојати. Барем за мене у “Шумској” или за неког у Вакуфу. Све док не одлучимо да не отпутујемо негде у правцу Београда, али и тих пет шест секунди и срамоте због призора који на изласку из града видимо, брзо ће нестати размишљајући све време о путовању које нас чека. У повратку то није ни битно, јер радост због повратка кући свакако нам не може покварити ни одвратан смрад који се шири тик поред магистралног пута. Једини проблем могу бити туристи, али како годинама ни немамо туристе, односно адекватне капацитете где би их сместили, разлога за бригу нема.
Исти принцип можемо применити и на све остале проблеме у граду који вам могу пасти на памет. Туче општинских функционера, лош рад комуналних служби, недостатак паркинг места, проблем дивљих таксиста, незапосленост… Сваки од ових проблема, а можете додати по вољи уколико сам ја нешто заборавио, је директан производ тога што у нашој општини новинари имају сву слободу, па праве проблем тамо где га нема.
У суштини, медија је можда најбоље и да нема. Општински функционери би онда једноставно могли да се опусте и да просто у миру и здрављу проведу свој мандат, а не да свакодневно брину о тамо неким новинарима који постављају незгодна питања, или о грађанима који желе да чују одговоре на та питања.
“Шутња је злато, јер ријечи се троше, можда то није то, али није ни лоше”, принцип који је хрватски певач Миле Кекин опевао у једној песми Хладног пива, је принцип којим сви ми треба да се руководимо. Само ћутите, не замерајте се, гледајте своја посла, па ће можда и нaс једном приликом помиловати златна рука власти. А до тада ће већ неки нови избори, и нека нова обећања…
Владимир Даниловић Уредник портала supersport365.com
By 
