Ткаља Муратка Вефић из Нове Вароши: Волим да стварам својим рукама

Ткаља Муратка Вефић из Нове Вароши: Волим да стварам својим рукама

Ткачки занат данас готово да изумире, јер све је мање оних који се тиме баве, али и оних који би хтели да у свом дому имају један од најоргиналнијих народних производа. Ткаља из Нове Вароши, шездесетогодишња Муратка Вефић, свега је тога свесна, али не одустаје. И даље у свом дому, на дрвеном разбоју, вредним рукама тка ћилиме, стазе и прекриваче.

Умећу ткања Муратку је научила њена мајка као једанаестогодишњу девојчицу. Било је то време када се од овог заната могло живети, градити кућа, школовати деца. Сећа се тога и Муратка и времена када је проглашена технолошким вишком у предузећу где је радила 15 година.

Сад кад бих могла, неће ме нико. Не дају ми ни метлу. Е онда сам се дала ја да радим ручне радове, прво зато што ја то волим. Не знам шта ћу са рукама, немам их куд. Ја не могу да седим тако скрштених руку, да гледам серије, филмове, то мене не занима. Практично, телевизор ми и не треба. Пустим радио, узмем своју шему, новину, разбој и радим. Мојим рукама ја радим – каже Муратка Вефић.

Поред ћилима, Муртка хекла, плете и везе разне одевне и украсне предмете. Једино на шта се жали је вид и повремени бол у леђима.

С почетка, док се ваљда организам не навикне на овај положај. Мало боли кичма као код косача, међу плећке, док не проће неколико дана. Kао и заноктице, а онда се навикнем.

Мајка је троје деце којима није успела да пренесе своје знање, јер каже да нису ни били заинтересовани. Изабрали су да заврше факултете и преселе се у Београд.

Прецизност у раду је оно од чега Муратка никада не одустаје.

Ако је цвет да буде цвет и да то има неку причу и да то није безвезе. Kао кад се везе гоблен, да се комбинују боје, да је то лијепо за око. Неће свак’ ни да узме свашта, а и мене би било срамота да покажем свашта – кроз осмех каже Муратка. 

Ћилими рађени на ткачком разбоју углавном су од вуне, а само је један рецепт за њихову дуготрајност.

Ћилими се најбоље доржавају кад се користе и тако 100 година могу да трају.

Чланица је златарског Удружења „Стари занати за ново доба“, које окупља жене које се баве ручним радом.

Дружим се са мојим женама, волим што и оне раде, јер и оне воле да раде као и ја. И ја сам се нашла у томе.

Техника израде ћилима остала је готово иста од њеног настанка, а његова уметничка вредност далеко је већа од материјалне. Нажалост, данас само ретки знају то да препознају.

Подели на мрежама

Related Articles