By Да ли сте некада чули причу, или је макар тако остало записано, да је писац Франц Кафка срео девојчицу која је изгубила своју омиљену лутку? Толико је плакала за њом да је писац, ганут њеним сузама, одлучио да јој у име лутке напише писмо. Једно писмо претворило се у друго, па треће, и тако редом, све док девојчица није свакодневно читала о авантурама своје, сада већ одбегле, најбоље пријатељице. Након неког времена Кафка јој је поклонио лутку која нимало није личила на претходну. Нови изглед лутке оправдало је још једно писмо, у којем је писало: „Путовања су ме променила.“
Пре више од годину дана и сама сам била попут лутке из ове приче, жељна да се упустим у нову авантуру, новинарску, дабоме. Са оловком у руци и кофером, истина, кренула сам пут Пријепоља како бих започела рад у Форуму жена Пријепоља. Ово за мене чудесно путовање, а било је такво јер сам научила много о себи и другима, променило ме је.
Могла бих, истина, да вам пишем по једно писмо о свему што сам доживела на том путу самоспознаје, али нећу трошити драгоцене новинарске ступце на лекције које свако од нас мора сам да искуси. Рећи ћу вам тек оно најважније: научила сам да је дом тамо где је срце, а не место које је неко уписао у ваш родни лист након што вас је пријавио и тиме вас учинио пуноправним чланом заједнице. То је бирократија, а не осећај.
Научила сам и да се снага заједнице не мери бројем чланова и чланица, већ међусобном подршком. Да је снага једног локалног медија у људима. Да су грађани и грађанке ти који нам дају снагу да наставимо да питамо и трагамо за одговорим, чак и када, некад фигуративно, а некад и сасвим стварно, наиђемо на закључана врата. Научила сам да ваш пут не мора бити праволинијски и да је важно ко вам чува леђа, како на великим скуповима са којих извештавате, тако и у животу.
Могла бих да вам причам о свему што ме је искуство рада у медијима Форума жена научило, али рећи ћу само ово: путовање у Пријепоље ме јесте променило. Нисам иста она која је отишла. Поред новинарског пера пронашла сам и свој ауторски глас, а из сваког искуства родила се нова прича, о градовима, о људима, о сновима. Неке ће тек бити исписане, неке чекају прави тренутак да се излију на папир. Као и она лутка из Кафкине приче, промењена, али богатија за једно путовање.
Ако ме питате да ли сам се покајала што сам отишла, или боље речено, искусила још једну авантуру на путовању званом живот, нисам. Јер сам стекла нова знања, ходала неким новим улицама, упознала дивне људе који су од саговорника постали пријатељи. И, баш попут лутке с почетка приче, која се годинама крила да би на крају послала још једно, последње писмо девојчици, и ја сам понела једну књигу, једну свеску и једну икону.
Сви ови предмети могу се тумачити као симболи: бели анђео је ту да ми осветли пут, јер пут знања мора бити пут светлости; књига да ме подсети како да стечено знање користим да мењам свет; а свеска, са поруком једне девојчице која је пре свега велики човек, да ме подсети да пријатеље не раздвајају километри ако их повезују нити срца.
Остала сам вам дужна поруку коју је лутка годинама чувала. Она гласи овако: „Све што волиш највероватније ће бити изгубљено, али на крају љубав ће ти то вратити на неки други начин.“ Мени јесте. И зато вам хвала.
Јелена Јоцић, новинарка
