Бефем фестивал 2019: Феминизам је политика која се живи и стално пропитује

Бефем фестивал 2019: Феминизам је политика која се живи и стално пропитује

Први пут сам на БеФем-у, јубиларном, десетом. Овогодишњи слоган „Сваки пут као да је први“ смирује ми савест за пропуштених претходних девет. Долазим у петак у хотел изморена након 6,5 сати путовања из Пријепоља. На рецепцији добијам коверту „За Мирелу Вељовић“, мали знаци пажње у знаку Бефем-а. Помишљам, ово је добар почетак, опет читам агенду (коју ћу до краја фестивала прочитати још најмање 15 пута) и радујем се викенду.

Бефем је место љубави и заједништва, подсетиле су на званичном отварању фестивала његове оснивачице Јелена Вишњић и Кристина Васхолм. Напомињући да није била идеја на самом почетку да фестивал опстане 10 година, он je сада институција. БеФем је простор где ми учимо једна од друге, не мораш бити перфектна феминисткиња да би била на њему, напомиње Кристина. Јелена наглашава да морамо себи да дозволимо да будемо оштре, борбене, разигране и распеване, јер шта ће нам револуција ако не можемо да плешемо.

Почињу панели о роду, политици, сексуалности, маргинама друштва и отпору нормама у чијим се оквирима дешава континуирана производња насиља. Металне уске степенице које воде од првог до другог спрата пролазим више пута, безглаво јурим да чујем сјајне жене које промишљају о солидарности, феминистичким политикама, наследству које се оставља младим феминстикињама, заштити животне средине, радним правима жена, антифашизму и његовим вредностима у времену капитализма.. Схватам да не успевам све да испратим, паралелно се одвијају по два панела и како сам већ поменула, анализирам агенду више пута, покушавам да одредим приоритете, тешко успевам. Све ме занима…

На панелу „Солидарност и феминистичка политика“ слушам о томе да је феминизам политика која се живи и стално пропитује, а солидарност на различитим нивоима је кључан део те политике. Нема ништа радикално у феминизму, када би живели по његовим „упутствима“  били бисмо нормално друштво. Радикално би било када би нам људско достојанство било неупитно. Пропитује се нови правац којим би требало да идемо, у којем би се ослободиле свих етикета које нас ограничавају да мислимо. Ко доноси одлуке о фемiнистичким политикама, улица или институције? Никад више није било институција за родну равноправност, а да ли нам је то помогло? Инситуционализовати феминизам је погрешно, он је неухватљив, сматрају учеснице панела и да је улица место где се осећа живот и смисао борбе.

Шуме и реке у региону су под окупацијом неких интересних група чије су очи гладне капитала, речено je на панелу „Планета на раменима жена – Борба жена за очување животне средине“. Стављање у цев реке Крушчице у Босни и Херцеговини спречиле су жене дежурством у трајању од 500 дана и ноћи. Борба је оставила последице у виду повлачења по судовима и претњама. Па ипак, схватам да било какав интересни лоби не може бити јачи од идеје о праведности и женске солидарности. Потврђују ми то и херoине из Покрета Петак за будућност, Спасимо планинске реке Краљева и Шума пева. Размишљам и о реци Сопотници у Пријепољу где се планира изградња минихидроелектране. Пресликани модели заташкавања истине о нарушавању биодиврезитета, угрожавања живота људи…  Брине ме што се облак мутних инвестиција надвија над Балканом, како нам се интерес појединаца сервира као јавни, али ме мало умирује сазнање да жене препознају ту манипулацију и организовано стају у одбрану природе. „Бити жена и борити се, то је права ствар“, поручује Маида Билал из Крушчице.

Нове генерације феминисткиња стасавају на пољима непрестане борбе. Историја феминистичког покрета на овим просторима  је важна, привилегија је наследити освојене слободе, али опуштања не сме бити. Важно је да останемо удружене кроз феминистичке групе и колективе, како би могле да мењамо друштво за бољи положај жена. Тако закључују младе феминсткиње из Србије, Косова и Бугарске на панелу „Младе феминисткиње узвраћају ударац  (патријархату)“.

Капиталистичка експлоатација данас прети да одузме свако достојанство социјално угроженима, позитивне промене настале у доба социјализма данас бледе у трци за профит. Антифашистичке вредности доведене су у питање, релативизација и концентрисање моћи у врло уским круговима дехуманизује друштво. Управо је о томе било речи на панелу “Падај сило и неправдо- водич за деловање у доба нео-фашизма“.  Цитирам део из агенде за овогодишњи Бефем:

Живимо у ​доба одређено новим видовима ропства, милитаризације и растућег фашизма у готово свим аспектима живота, као иинституционалног расизма, сексизма, доминантног националистичког дискурса, традиционализма и провинцијализма. Живимо у доба које карактеришу снажне десничарске политике иискључујући и дискриминаторни дискурс јавних и медијских простора. Жене се, као и све друге маргинализоване групе, користе као политичка монета свеприсутне логике капитала, која трансформише све политичке потенцијале у логику опстанка.

Како се крше радна права жена у времену капиталистичких вредности говорило се другог дана фестивала на панелу „Системска депривилегованост – положај жена на тржишту рада“.  Женски рад опскрбљује капиталистичку економију, жене су мање на позицијама моћи, родни јаз у платама је евидентан. Друштво чак и не препознаје појам „родна дискриминација“, оцењено је на панелу и да би женске организације требало више да буду доступне оним женама којима је помоћ потребна. Посебно се у лошем положају, када се говори о радним правима, налазе жене у текстилној индустији. Прековремни рад, тешки услови и зараде које се сматрају као додатак домаћинству, а свакако недовољне за достојанствен живот, боје у црно положај радница у текстилној индустрији. Ретко се говори о сексуалном узнемиравању радница у текстилној индустрији, што је једна од препрека за синдикално организовање.

Избегличка криза је феминистичко питање, јер је феминизам сагледавање друшта из перспективе слабијих. Своја искуства о извештавању на ову тему пренеле су три новинарке на панелу „Жене без граница – отпор антимигрантским политикама“. Мејнстрим медији у Србији све ређе, па скоро уопште, се више не баве темом избегличке кризе, али то не значи да Србија више није транзитна земља и да кампови нису активни. Сав фокус је сад стављен на Босну и Хрецеговину, где долази велики број миграната. Изразито лоши услови су у кампу Вучјак код Бихаћа у којима бораве мигранти из Сирије, Ирака, Авганистана … где више хиљада људи чека и нада се да ће прећи границу са Хрватском и наставити у друге земље Европске уније. Ово је политичка криза, сматрају учеснице панела и да се власти у Србији и Босни и Херцеговини понашају онако како им диктира Европска унија, чије поједине земље имају изразито јачање деснице која свој програм махом заснива на антимигрантској политици.

Журим на аутобус. Чека ме дуг пут и нова радна седмица. У аутобусу, који из Београда излази скоро два сата због удеса на путу, скролујем Твитер да видим шта пропуштам на БеФем-у. Новинарке као бранитељке људских права, Кајса Екис Екман говори како препознати да сте у насилној вези.

Враћам се мојим саборкињама у Пријепоље из Форума жена, у место где су стеге патријархата толико чврсте, да некад имамо осећај да ће нас угушити. Ми настављамо нашу борбу да извештавамо о обесправљенима, женама указујемо на њихова права, мушкарцима парамо уши коришћењем родно сензитивног језика. Мале победе које извојевамо знамо да су део велике битке за боље друштво. БеФем је био прилика да то још једном потврдим.

Напомена: Ауторка текста први пут пише у првом лицу и хвала БеФем-у на прилици да се и те границе помере :).

Подели на мрежама
Новинарка

Повезани чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *