MKI Nacionalne manjine

,

Друштво

Кућа Јусуфагића – Сведочанство о култури живљења с краја XIX века

Nekada simbol moći i bogatstva jedne porodice, potom muzejski depo i zaštićeno kulturno dobro, kuća Jusufagića danas je rekonstruisan i konzerviran objekat, koji predstavlja tipičnu begovsku kuću iz 19. veka. Svojim autentičnim enterijerom, kuća Jusufagića na Čairu čuva sliku života jedne građanske muslimanske porodice u Prijepolju.

Како је живела једна беговска породица крајем XIX и почетком XX века у Пријепољу – како се спавало, какво је било покућанство, како се јело – својим примером сведочи  кућа Јусуфагића на Чаиру. Кућу је 1983. године откупила општина Пријепоље, као културно добро.

Сазнали смо тачно да су кућу градили Јусуфагићи, и то браћа Ибрахим, Хуснија и Емин и да су се у њу уселили тачно 1888. године. То је била година када је њихова сестра рођена и када је она у бешици унета у ову кућу. Касније је у кући живела породица Мусабеговић – каже етнолошкиња Мирослава Љујић.

Едина Мусабеговић, последња становница ове куће, каже да се тачно знало шта ко ради у домаћинству.

Организација је била добра, тако су ми причали. Свак је имао свој посао. Неко башту, неко спремање куће… Наравно гости нису сви живели у истом граду. Долазило се из Сарајева, из Београда, из Пљеваља, Нове Вароши… Сви дођу, ту буде фино. Ви не можете да верујете како је то функционисало – сви расположени – истиче Едина.

Саставни део окућнице је висок оградни зид, бунар, помоћни објекти, а авлија је била подељена на мушки и женски део.

За градњу куће коришћен је најекономичнији грађевински материјал – то је ломљени камен, блато и дрво. Запажа се одсуство лажних орнамената, али све је уобличено у практичну и естетски добро осмишљену целину. Кућа има симетричну основу и централни ходник, који на спрату излази из равни куће и формира диванхану, истурени простор окружен прозорима – објашњава Мирослава Љујић.

Испод прозора озидане су сећије. Посуђе је углавном ручне израде. То су сахани, плитки или дубоки тањири са пехарастим поклопцима, металне шерпе тенџере, тепсије демирлије, ибрици, ђугуми, џезве… Подови су застрти ћилимима.

О високом нивоу стамбене културе сведоче и услови за хигијену.

Сенђери су били занатске израде. Имали су одељке за постељину, зване душеклук, гријалицу, и оно што је најинтересантније, уз спољни зид куће бањицу, односно амамџик. То је био затворени простор у оквиру тог, условно говорећи, “плакара”, данашњим језиком речено. То је био простор за купање и одржавање личне хигијене – објашњава Љујић.

Како би се млађи нараштаји упознали са аутентичном грађевином из 19. вијека, која сведочи о култури живљења једне муслиманске породице и покућанству, кућа Јусуфагића је отворена за посете.

Подели на мрежама
Новинарка

Повезани чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *