By Стари занати, попут плетења, представљају део културне традиције једног народа, која се преноси углавном са колена на колено. Масовна производња одевних предмета гурнула је ручне радове у запећак, међутим када стегне цича зима, сви се сете вунених чарапа и других одевних предмета од овог природног материјала. Тада вредне плетиље на пријепољској пијаци имају пуне руке посла.
Пријепољска пијаца је ових дана нарочито празна, са свега неколико отворених тезги, на којима се углавном може пронаћи плетиво и одевни предмети од вуне. Упркос хладноћи, вредне руке плетиља не мирују, јер је сваки минут у сезони драгоцен.
Траже се вунене чарапе и ови прслуци се узимају. Узимају и стари и млади. Плетем сад, а наплетем ја чарапа и прслука и љети. Плетем код куће, на пијацу… Кад сам беспослена – плетем, кад имам неких обавеза – радим други пос’o – каже вредна плетиља Драгица Стојадиновић, која упркос хладноћи свакога дана осим недеље долази на пијацу, где поред плетених ствари продаје и домаће производе из свог врта.
Избор плетива, одабир мустре и шаре, облика пете и друге ситнице сваком одевном предмету даје јединствен печат, због чега су рукотворине увек уникатне и имају посебну вредност.
Кад сам родила млађег сина, мајка ми је била далеко на селу, а требале су ми мале вунене чарапе. Онда ме је плетењу учила моја сестра од тетке. Тада сам научила, али пошто сам радила у “Ирису” није ми то толико било потребно. Временом сам по потреби плела за своју децу чарапе, џемпере… Кад сам напустила фирму 2006. године, почела сам да радим по пијацу. Исплела сам јесенас, Бога ми, доста пуловера. Једно седам – осам, по наруџбини. Договоримо се и они ме сачекају да исплетем. И чарапа сам доста радила, а плету ми и друге жене, јер не могу све да постигнем. Са њима се договорим, нађемо неку цијену – искрена је Гордана Васиљевић.
Одевни предмети од вуне пружају одличну заштиту од хладноће, због чега су незаменљиви за особе које раде на отвореном или у хладним просторијама, а истовремено омогућују кожи да дише и упијају вишак влаге.
Чарапе вунене се обично највише траже. Моја сестра плете јако добре чарапе, са оним дугачким уским узгрљама, што чувају кости. Доста се и предива прода. Има вредних жена које плету и носи се доста, Бога ми, ко иде на градилиште да ради, на мраз, он мора да има вунене ствари на себи – и поткошуље и чарапе… Ако то нема, он не може данас да изађе да ради. То је једино што је остало здраво да можемо на себе да обучемо – закључује Зинета Зековић, такође једна од продавачица на пријепољској пијаци.
Плетење захтева стрпљење, вештину и креативност, а слободно време уз плетеће игле се може на леп начин и уновчити.
Чарапе су 800 динара, рукавице 700. Папе продајем по 500, мајице по две хиљаде. Полувере продајем од три и по до четири хиљаде, а џемпере по пет – шест хиљада, све зависи. Ко хоће да ради, може лепо да се заради – каже Гордана.
Драгица додаје да од килограма пређе може да се уради петоро чарапа или четири поткошуље или један прслук и кроз смех додаје да може да се заради кад се наплете доста.
А са мала немаш сем мало – закључује она.
Иако је текстилна индустрија доживела значајан развој, плетење је и даље веома цењен занат, а аутентичност ручно израђених одевних предмета, уз коришћење природних материјала, привлачи све више купаца.
То даје наду да вештина традиционалне израде вунених одевних предмета неће бити заборављена и одбачена од стране млађих нараштаја.
