By Селка Садиковић се научноистраживачким радом бави од 2012. године, када се као млада студенткиња прикључила пројектном тиму свог факултета. Пут до ове престижне награде био је веома захтеван.
До награде ме је довело двадестак међународних радова у престижним часописима и четрдесетак саопштења на међународним конференцијама. Вредновала се и самосталност у раду, с обзиром на то да су млади истраживачи углавном под супервизијом. Бодовала се и међународна сарадња, а ја имам заиста вредан мултидисциплинарни тим. Коаутори на мојим радовима су из Лондона, Билефелда, Њујорка… – каже Селка Садиковић, докторанткиња психологије на Филозофском факултету у Новом Саду, која је и била у студијским посетама неколицини иностраних универзитета.
Вредновало се и представљање академске заједнице у јавности, њено последње истраживање о праћењу емотивних реакција на епидемију Ковида-19, током ванредног стања, а награди је допринео и Селкин практичан рад кроз омладинске организације.
Заиста ми је част што сам носилац награде, али то представља и велику одговорност. Представља потврду да то што ја радим вредно и важно, јер научни пут је сличан неком монашком путу – пуно је одрицања, пуно је поновљених истраживања, фрустрација, преиспитивања себе и својих вредности… Једна оваква награда, посебно на почетку каријере, заиста даје ветар у леђа да се настави даље на том путу – признаје Селка.
У оквиру докторске дисертације бави се испитивањем близаначких парова, односно ефеката специфичних гена на обликовање можданих структура и понашање. На тај начин је успела да споји знања из више области, које су јој биле омиљене још у гимназији.
Мене су првенствено занимале математика и биологија – то су биле моје две велике љубави и волела сам да се такмичим из тих дисциплина. Освајала сам награде на општинском, окружном и републичком нивоу. Поред тога, велика љубав ми је била књижевност и драматургија. У делу књижевности сам се нашла у психологији ликова, односа између њих; биологија – бавим се биолошким основама понашања, а математика је примењена у психолошким истраживањима кроз статистику.
У родно Пријепоље се увек са задовољством враћа.
Сви људи које волим највише на свету су доле. Моја највећа подршка је доле, а то су моји родитељи. Мислим да ко год изгуби контакт са својом матицом некако губи део себе и увек му нешто недостаје. Волела бих да својим млађим суграђанима који уписују факултет поручим да буду истрајни у својим идејама, да изаберу оно што воле. У овим временима се све чешће бира нешто што изгледа привлачније и доноси зараду, али је важно да човек воли оно чиме ће се бавити, да има страст према томе – закључује.
Будућим студентима је поручила да се не плаше одласка у велики град на студије, јер имају иста права на снове и високе позиције у друштву као и млади из великих универзитетских градова и да нипошто не одустају од образовања, јер је знање нешто што нам никада нико не може одузети.
