By Како би се традиција Бошњака овог поднебља сачувала од заборава, Дом културе у Пријепољу и ове године организовао је манифестацију „Ћетенија уз пјесму и игру“, која је окупила велики број наших суграђана и суграђанки. Љубитељи традиције су имали прилику да прате како се прави овај, по мало заборављени, дезерт, али и да уживају у звуцима севдалинки.
Пет вредних мајсторица хладно децембарско вече искористиле су за припрему ћетеније, једне од најстаријих посластица са ових простора, али се и подсетиле како је припрема овог слаткиша изгледала некада.
То је три килограма шећера, вода, лимун. Укуха се шербе или агда, након чега се излије у велику тепсију демирлију. Кад се већ почне хладити, дижемо то тијесто на руке, правимо једну халку, све док она не побијели – тада је готово. Брашно које смо упржили претходни дан стављамо на сто и онда у круг вртимо ту халку да би постале оне ситне нити – објашњава Мелка Хаџагић, којој је ове године додељена дужност главне мајсторице, у одсуству Џеве Мезилџић, која је претходних пет пута била задужена да ћетенија добро успе.
Њихова пријатељица Фикрета Мекић каже да прављење ћетеније код ње увек буди сећања на нека минула времена и људе који одавно више нису међу нама.
Увијек смо се дружили, скупљали, и зими и љети, на сокаку возали, па зачас сврати у неку кућу, направи ћетенију – ништа нам то није било тешко. Стварно ми је задовољство да ова публика ужива у свему овом, а ми ћемо се потрудити да направимо да све буде добро – истиче Фикрета.
Мелка додаје да се раније није ишло у кафиће, већ да су се девојке скупљале и правиле ћетенију, дружиле се и веселиле.
То је увијек била права згода – нешто понесеш кући, нешто поједеш ту. Стави се онда сира, кромпира… Ко је имао момка, он дође испред врата и тако… Ћетенија се у овој великој тепсији износила на снијег да се охлади, па се знало десити да нестане и тепсије и свега, па све онда хајде поново, у другом сокаку се прави – присећа се Мелка.
Ове године искусним мајсторицама придружила се и једна нова чланица, а организатори истичу да је и поента манифестације да се вештина припреме пренесе на млађе нараштаје.
Дом културе шести пут организује “Ћетенију уз пјесму и игру” и уз севдах уз ружу, то је једна од омиљених манифестација пријепољске публике, управо зато што спаја главне елементе бошњачке културе, спремање посластице ћетеније и севдах као главно обележје бошњачке традиције. Оно што покушавамо овим програмом јесте да сачувамо све оно што је некад било присутно у бошњачким кућама и што чини заправо окосницу бошњачке културе и традиције – каже Емира Ровчанин, уредница прогрма бошњачке културе.
Директорка Дома културе у Пријепољу Адмира Хамидовић додаје да је ова установа покренула поступак да припрему ћетеније уврсти на листу УНЕСКО-а за нематеријално културно добро и захвалила Министарству културе које подржава све програме из области очувања бошњачке културе и традиције.
Иако је за припрему ове посластице потребно око сат и по времена, публици је време пролетело уз Пљеваљске тамбураше и севдах у извођењу Ринга Хамидовића.
Сам чин прављења ћетеније је једна посебна врста традиције у породицама из Пријепоља, Пљеваља, Прибоја, Горажда итд. А ћетенија увијек са севдахом иде, то се све преплиће, па онда наступамо ми као оркестар “Таслиџа” и овог пута Ринго Хамидовић – каже Ален Џакић, члан Тамбурашког оркестра „Таслиџа“ из Пљеваља.
Ринго Хамидовић каже да где год да оде говори да је Пријепоље оаза севдаха.
Овде су људи који баштине севдалинку, који воле севдалинку и мени је задовољство да заједно са њима певам те песме – истиче Ринго.
Када је ћетенија попримила препознатљиву структуру нити танких као власи косе, са сигурношћу се могло рећи да је успела, што су потврдили и сви присутни који су дегустирали слаткиш. Неки су први пут пробали ову традиционалну посластицу, док је другима овај уникатан укус евоцирао и неке старе успомене.
