By У јавности се не стишава бура због насилног прекидања студентског протеста у Београду, током одавања почасти жртвама новосадске трагедије, када се део окупљених људи у Улици краља Милана, према њиховим сведочењима, нашао изложен дејству, за сада непознатог, средства или оружја, које је код њих изазвало панику и умало изазвало инцидент са несагледивим последицама. Разговарали смо са Синишом Ратковићем, Пријепољцем са новосадском адресом, који се задесио на лицу места.
Бол у глави, не могу да кажем прејак, али јак бол. Спавaо сам ту ноћ, али сам осећао зујање ушиjу, десно уво је баш пиштало. Међутим, оно што мени највише смета, ево и сада док причам с вама, данас је уторак, је најеженост коже. Константно си најежен и константно у стомаку имам онај непријатан осећај. И просто осећам да сам више нервозан него иначе.
Ове симптоме је осетио Синиша Ратковић, који се 15. марта налазио у Улици краља Милана у моменту када је на окупљене грађане деловано неким средством или оружјем, у моменту одавања почасти страдалима у паду надстрешнице железничке станице у Новом Саду. Због последица се сутрадан јавио дежурној амбуланти у Новом Саду, одакле је упућен у Клинички центар Војводине, где је извршен ОРЛ преглед и први пут у животу је добио лекове за смирење. Каже да није био једини, као што и дан раније није једини осетио панику и напад страха.
„Човек вришти у нападу панике, сада да не подижем тон, али оно „пустите ме“ баш се види да је у психози. Жене препаднуте, ту је било деце од 10 година, 15, 20, мислим и старијих. Али мени оно што мало смета је што се само прича о том звучном топу или шта год да је, употребљено је нешто 100%, већ што након два минута, кад смо се мало смирили и видели да нема ништа, имаш напад страха, очекујеш, пошто цео дан гледаш оне људи у Пионирском парку са фантомкама и маскама, очекујеш их негде да избију. Сви смо помислили да су нападнути људи негде, и оно страх. Међутим, два минута након тога, један топовски удар, онако јак, али тачно видиш да је две зграде иза, не видиш га, значи није ту. Можда је прошло 5 минута, опет. И ти у том моменту схваташ да се нешто дешава, значи страх се појачава“, препричава нам Ратковић.
И данас, после неколико дана, не може најбоље да опише шта је доживео, али је сигуран да су окупљени људи били изложени дејству неког оружја за изазивање панике. Данима има осећај да ће заплакати.
„Звук је био јак, не прегласан сад да пуцају бубне опне или тако нешта, али просто јак, и, како да ти кажем, сад субјективни осећај је као да је корида, или десетина возила, можда, да иде онако, да брује, и онако, баш језиво, и ишао је иза леђа. Значи, тамо из правца Хотела Москва, па овамо, ка Југословенском драмском. Мислим, то је три-четири секунде, можда, али држао сам заставу, па нисам ни стигао да реагујем, маса ме обалила и кад сам већ пао на асфалт онда је звук био још јачи“, каже Ратковић
Ратковић је убеђен да је намера била да се изазове реакција окупљених људи, јер су се потом чули топовски удари, а кроз масу се пронео глас да је дошло до нереда код Скупштине. Међутим, студенти су окончали протест на време и већина људи је почела да се разилази. Ово што је доживео га је још више учврстило у ставу да се бори за праву ствар.
“Оно што је моје неки став, а и већине људи који знам, поготово ових који имају искуство овог удара, чега год, што је употребљено на протесту, сигурно је употребљено, ту нема дилеме, је да сма још чвршћи. Значи, ја сад сам спреман да идем, наравно мирно, са својим идеалима, а и већина пријатеља, ако треба, сваке суботе – сваке суботе”, додаје Ратковић, који каже и да су покушају релативизације и заташкавања овога што се десило бесмислени, али и показују зашто студенти траже да институције раде свој посао и заштите грађане.
За разлику од ранијих скупова у Новом Саду, на Славији и у Крагујевцу, на простест у Београду није пошао са децом, због атмосфере страха која је данима раније ширена у прорежимским таблоидима и са телевизија са националним фрквенцијама, каже Ратковић. Додаје да је и то један од циљева овог општенародног бунта – да се сви осећамо безбедно и да свако може слободно да изрази своје мишљење, без страха да ће због тога бити прегажен или претучен на улици, или изложен дејству неког оружја за растеривање масе, у моменту ћутања због 15 изгубљених живота.
Више погледајте у видео прилогу:
